Ратовао, веровао, чувао и бранио... Зао га је свет ранио и забранио... Падао је и устајао али никада није посустајао... Штитио нејач и свој чопор, остаде укус горак и опор...
Углавном, прозивају нас они који су се скривали под женину сукњу, бјежали од пушке ко враг од крста. Ми смо били тамо кад је требало, нисмо ратовали за паре и привилегије...
Стајао сам на торњу који је неким чудом остао читав и гледао пустош око себе. Све је било разваљено и уништено. Гледао сам у остатке нашега Центра у Кули.
Припадници Jединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО, тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!
А ко ће га знати каква ће још чуда Србију да снађу, коме веровати и чијем ће гаду испросити наду, они што су сада забораву дали све Србске јунаке, само нису знали да још има оних што уче нејаке...