Написала: Мирјана Брацановић
Ноћ и тишину рафал пара,
наступа чета са пуно жара.
Немамо времена снове да снимо,
одлазимо да се не вратимо!
Стиснути један уз другог густо,
гледамо поље Косовско пусто.
У срцу пустош, зебња и јад,
у души љубав, за Србијом глад.
Осташе мајке, сестре и жене,
а с нама у стопу мртве сене.
Повратка нема, проћи се мора,
свиће нова Косовска зора.
Немамо времена снове да снимо,
одлазимо да се не вратимо!
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
Црква у Каони посвећена је Усекованију главе Светог Јована Крститеља, од данас се уписала међу меморијале који нас подсећају на ратна дешавања на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године.
Након вишемесечних крвавих окршаја на подручју Банијског трокута, 12. септембра 1991. десила се одлучујућа битка за Костајницу.
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
Србине, ретко у шуму залазиш. Толико ретко да више не знаш ни ко ни шта у њој живи и њоме господари, па си престао у њој заклон, утеху и снагу да тражиш, па си престао да је поштујеш и да је се плашиш.
Тукао си звијери, Радојице, брате, и живот би, команданте, многи дали за те! Вођа Црвених беретки, Подгоричанин био, храброст, чојство и врлине никад није крио!
Одувек си био чвршћи, него стена, о чија рамена, ломише се копља и крвника чета, падаше к’о снопља, под шапама вука, навек уништена.
Било је то у Голубићу, на тромеђи где Срби вековима живе. Поносно одолевајући кроз те векове свим окупаторима. Увек приморани да изњедре неког новог неумрлог Гаврила, да докаже свима да је то земља Србинова.
4. априла 2000. године у 13 часова, више стотина америчких и пољских војника из састава КФОР-а започело је праву битку са голоруким српским народом у селима Севце и Јажинце, у окупираној јужној српској покрајини Косову и Метохији.
Уз треперав сјај од свеће, што угаснут живом неће, јер га греје, светли, води, док кроз тмине дана броди, а ноћу га сенке прате, снене браће
Јавили су ми да је умро Алберт. Без суза, само толико: „Отишао је наш Алберт…” Без суза, само толико, а и шта више?! Шта друго рећи кад усни витез у Господу?
Братунац, 24. март 1999. Седим у „Фараону”, кафићу у центру Братунца, чији је власник мој брат. У претходном грађанском рату у Босни прославио се под надимком Мунгос.
