Освета страдалника
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
Злочин над Србима из села Ледићи, који се десио почетком јуна 1992. године до данас није судски процесуиран. Најмлађа жртва био је 18-мјесечни Милун Тешановић, најстарија 92-годишња Иконија Васић.
Тамо, иза бедема затворске тврђаве, физички одвојен од породице и целог света, на хлебу са седам кора, пуковник Милорад Улемек Легија пише књигу „Самурај – затворска филозофија” и дарује нам је као још једно своје књижевно дело, којим се богати српска књижевност.
Одалке ти право да поклањаш оно што сам ја у крви ослободио?! Одакле ти право да пљујеш на жртве оних које сам ја предводио?!
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
Србине, ретко у шуму залазиш. Толико ретко да више не знаш ни ко ни шта у њој живи и њоме господари, па си престао у њој заклон, утеху и снагу да тражиш, па си престао да је поштујеш и да је се плашиш.
Тукао си звијери, Радојице, брате, и живот би, команданте, многи дали за те! Вођа Црвених беретки, Подгоричанин био, храброст, чојство и врлине никад није крио!
„За мном, браћо” говорио Вељко, Никад борбе није се одреко. Бранио је народ у Крајини, Гдје год Србин постоји и живи! Све од Книна до Требиња града, Иде Ђенерал да потуче гада. Свуд је српске он душмане био, Ризиков’о живот, главу није крио!
Тек двадесет им’о љета, командир је био вода. Херој Мрга звијери тјера, тог Насера, злобног рода! 28. сребреничка дивизија, у расуло док је пала. Милићевић хитао је, на рафале од душмана!
Одувек си био чвршћи, него стена, о чија рамена, ломише се копља и крвника чета, падаше к’о снопља, под шапама вука, навек уништена.
Натопљена крвљу кроз векове ти си, Бранила си образ целом Српском роду, Ал’ без борбе никад предала се ниси, Синови ти твоји донеше слободу.
Уз треперав сјај од свеће, што угаснут живом неће, јер га греје, светли, води, док кроз тмине дана броди, а ноћу га сенке прате, снене браће
Документарно-играни филм „Коридор 92” бави се хронологијом једне од најзначајних битки Војске Републике Српске – битком за пробој коридора у Посавини.
Ненад Милкић је један од писаца новије и млађе српске генерације. У свом најновијем делу, роману „Кости”, који је светслост дана угледао 14. децембра, бави се страдањем Срба у Сарајеву, током деведесетих година прошлог века. Изразито болна тема о којој није било превише разговора у домаћој јавности, у протекле три деценије.
Без три сина, није ли то бољка? Мајевичка оста Кнежопољка! Када дјеца нестану у тмини – велики су јади материни!
На пољима груде родне, некад силне, благородне, крв предака, узбуркана, у времену, наших дана.
Четврт века прећутаних прича, измучено и старачко лице, сред дрхтавих, исушених руку, крв црвена капа Јединице.
У тами, већ годинама, једне очи светле, мисли ка роду и отаџбини лете. Године мучне исписаше нове боре, „Не дај се, команданте!”, отаџибина те твоја зове! Уморним гласом теби се јада, за туђе грехе пред тобом на коленима пада.
Као да су тек рођено дијете ишћерали из мајчиног скута. Гори небо деведесет пете – још „Олуја” није прекинута!