Велики сиви вук
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
Србине, ретко у шуму залазиш. Толико ретко да више не знаш ни ко ни шта у њој живи и њоме господари, па си престао у њој заклон, утеху и снагу да тражиш, па си престао да је поштујеш и да је се плашиш.
Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Вук је паметнији, а за ту слободу везан је и снажан осећај поноса, без премца међу животињама.
Чопор мора опстати, мора се водити најјачим и најмудријим, а који је по вољи оца нашега Великог Вука, чија мужевина је пространија и славнија од свачије и тај не сме раздирати јединство Рода вучијег.
Милош Обилић махну руком. Сеиз му приведе коња. Остали витези поведоше се за њим… Милош Обилић, Иван Косанчић и Милан Топлица јездили су
Ноћас сам прелетео преко моје Србије. Дванаестог марта ујутро у 01:03 био сам тачно изнад Младеновца. На висини од 33.000 стопа. Не можеш да замислиш како је лепа моја Шумадија са 10.000м висине. Преко Београда, Младеновца, Крагујевца и Ниша, према Софији.
Живео сам у шуми. То је био мој дом о којем сам се бринуо и стално се трудио да га одржим чистим и уредним. Једног сунчаног дана, док сам уклањао остатке хране које су…
Писмо које је Зоран Радмиловић писао 1980. године, а послао редакцији НИН-а 1985, поводом скидања једне представе са репертоара, актуелно је и данас.
Код мене је вук увек изазивао дивљење и страхопоштовање. И знала сам да, без обзира на све бајке и све приче о крволочним чопорима, и наш народ има дубоко поштовање према овој животињи. Уосталом, сетимо се да се, и поред свих лоших особина које су немилице додељиване вуковима, у стара времена мушкој деци врло често давало име Вук.
Кад пролеће дође, спустише се вукови низ планину и нађоше браћу раздвојену. Видоше им ланце што вратове им кидају и како репове подвијају и за парче хлеба се увијају…
Када сам имао двадесет година, нашао сам у шуми мало нејако штене. Онако мали ми се свидео, па сам га једноставно покупио са собом без размишљања. Већ након пар дана сам га заволео. Свуда сам ја њега вукао са собом, делио са њим што сам и сâм имао…
Ускликом „Здраво да си, осветниче Косова!“ вековима је у Србији, у време после пада под турску власт и губљења Косова, колевке наше средњoвековне царевине, поздрављано рођење мушког потомка.