Досије

Вапај Срђанове душе

Пише: Гордана Павловић

Косово и Метохија обилује својеврсном лепотом, које нема нигде на свету. Прелепе цркве, манастири, који потичу још из тринаестог, четрнаестог века сведоче о њеној пребогатој историји. Сваки шака косовске земље заливена је српском крвљу, као да се Косовски бој још није завршио, само су се лица противника смењивала.

Srdjan-Perovic-SerdjoЈош од осамдесетих година двадесетог века могло се наслутити да демонстрације Албанаца неће изаћи на добро, да је то само увертира за спровођење њиховог плана отцепљења, на којем се стрпљиво и подмукло радили деценијама, подржани од стране, како тадашњих домаћих политичара, тако и вањских владара из сенке…

Само што су престали ратови на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији је ситуација доведена до усијања. Такозвана ОВК (ослободилачка војска Косова) добро је наоружана и омасовљена, не престаје са својим провокацијама, нападима и убиствима, са циљем да протерају, униште и убију што више Срба и етнички очисте територију, која никада није била њихова.

Село Лођа, у близини Пећи, било је једно од њихових јаких упоришта. Дана 6. јула 1998. године, у дежурни интервентни вод стиже дојава да је породица Вујошевић, која има велики број деце, заробљена у једној кући у селу. Око тридесетак припадника полиције креће према селу, како би извукли породицу на сигурно. Два дана раније убијена су два припадника полиције, српске националности, који су пронађени без униформи. По информацијама којима су располагали, знали су да ОВК делује у овом подручју, али нису знали о ком се броју тачно ради. Већ на самом прилазу селу настаје општи метеж. Јединица „Муња“ упада у класичну „потковицу“. Опкољени са свих страна. Двојица припадника полиције успевају да уђу у кућу Вујошевића и пруже отпор, штитећи укућане. Међутим, полицајаца је тридесетак, а припадника ОВК, које предводи Тахир Земај – Змија, са главним командиром Рамушем Харадинајом, преко 1000! Терористи су осули ватру из свих расположивих средстава, и од зоље гину Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, а неколико припадника је рањено. Схвативши надмоћност и немогућност било каквог отпора, а без подршке која им је преко била потребна, припадници полиције се повлаче према Пећи. У кући Вујошевића два припадника „Муња“ су после два дана грчевитог брањења огњишта и куће, успели да извуку и одведу неповређене укућане на сигурно…

У једној од кућа, током напада, био је капетан Срђан Перовић-Срђо, који је завршио Војну академију, и био припадник ПЈП у Пећи. Због свог поштења, патриотизма и доброте, био је јако цењен и вољен од стране својих колега. Колико је био скроман, говори и то да је бициклом долазио на посао…

Срђо је после екплозије у близини куће, где се налазио, изашао напоље. Пошто је све било пуно дима, који се мешао са измаглицом, по несрећи, наочаре су му замаглиле. Дезорјентисан повео се за гласом који је чуо:

– Срђо, Срђо овамо!

Препознао је у том гласу свог колегу са Војне академије Шабана Шаљу. Назирао је униформе полицајаца, не знајући да су скинуте са убијених полицајаца. Кренуо је у том правцу и не слутећи шта га чека.

Припадници Јединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО (Jединица за специјалне операције) тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!

„Муње“, а све млади људи од својих 22 до 27 година, не могу да се помире са тим, али морају да слушају надређене.

За то време Мифтар и Бинак Шаља доводе заробљеника у центар Лође. Срђана Перовића чекало је незамисливо мучење и тортура. Сместили су га у бараку, импровизовани затвор, а затим у просторије штаба, где се налазио и Гани Кастрати. Испитивање је трајало целу ноћ, при чему је Срђан страшно пребијан. Поломили су му и руке и ноге. На све његове вапаје да га размене за заробљене припаднике такозване ОВК, Мифтар Шаља је остајао нем, са злурадим осмехом на лицу и мржњом која је избијала из сваке његове поре. Није хтео да га убије одмах…

Сутрадан ујутру, Шаља је окупио мештане, Шиптаре и своје саборце, и извео Перовића напоље везавши га за једно дрво, а поред је Кастрати закуцао даску. Шаља се обратио окупљенима и рекао да ће исту судбину доживети сваки полицајац који угрожава албанске жене, децу и старце. Извадио је нож и мученом Срђи одсекао уши, које је Кастрати закуцао на унапред припремљену даску. Остављен је тако неко време, а онда однешен у бараку. Сутрадан ујутру Шаља поново изводи Перовића напоље и пред окупљеном масом одсеца му уши и закива на даску. Срђа Первић је био у полусвесном стању, измучен, масакриран, када су га трећи дан извели поново напоље и везали за дрво. Шаља, тај злочинац и монструм, гласно прети полицајцима, док откопчава панталоне Перовићу и одсеца му полни орган, који Кастрати закуцава на даску, уз образложење да више неће силовати Албанке!!! Неџмија Морина, медицинска сестра из Лође, Хира Морина, Гиљета Шаља, Махуша Шаља, припаднице такозване ОВК , гласно одобравају и усхећено кличу на овај поступак Шаље.

Знајући да Перовић код себе има радио станицу, током мучења Мифтар Шаља је држао укључену.

У Пећи, Срђине колеге, младићи, слушали су његове крике, вапаје, запомагања. Страшно! Злочинац Шаља је намерно провоцирао, јер је знао колико је тешко слушати нечије позиве у помоћ, а бити немоћан да помогнеш. Припадници „Муња“, Срђини пријатељи и колеге, одмах су хтели да иду да му помогну, али Милорад Улемек им није дозволио, јер је знао да је то класична клопка, да их има преко хиљаду и да би сви изгинули. Акција је морала да се испланира, да се сакупи и организује људство, а у том моменту је то било неизводљиво… Вапаји, који су допирали преко радио станице, парали су ваздух помешан са сузама, љутњом и никада нико од њих то није заборавио…

Тај исти дан, Срђан Перовић је предвече поново изведен из бараке и везан за џип. Неко време, припадници тзв. ОВК су га вукли по селу и вратили на полазну тачку, где се један од њих, на још живог, помокрио. Убацили су га у ауто и сутрадан ујутру је његово тело, са прострелном раном на глави, бачено на сред села. Ту су га оставили још два дана, а потом закопали, заједно са Рајковићем, на крај села, поред једне импровизоване дрвене рампе. Сваки становник Лође је имао обавезу да се помокри на том месту када улази или излази из села. Који примитивизам! Које скрнављење! Као да им је било мало што су живом човеку урадили незамисливе и непојмљиве ствари, зато што је Србин и зато што је полицајац, који је радио свој посао, већ су своје зло искаљивали и по њему мртвом…

У августу 1998. године, добро испланираном акцијом припадници ПЈП „Муње“, заједно са ЈСО, ослобађају село Лођу. Налазе место на ком су закопани Срђан Перовић и Мило Рајковић, на дубини од само четрдесетак центиметара, везани у црне најлонске кесе. Другови из јединице откопавају их и после сахрањују у Пећи.

Злочинци никада нису кажњени за овај масакр.

Данас, после толико година, мало је њих још међу живима који су били припадници некадашњих „Муња“. Ти малобројни нису заборавили Срђана Перовића, нити су могли да потисну из себе вапаје његове напаћене, невине, српске душе…

Они су их чули, а ми, знајући за ову истину, не смемо никада да заборавимо хероје, који су без питања и без поговора, упадали у осиња гнезда, не жалећи своје младе животе, да би спасили и помогли свом брату Србину и сестри Српкињи, спашавали српску децу, не жалећи да никада више неће видети своју децу, своје породице, које су их узалудно чекале…

Срђане, слава ти!

(Прича је настала по сведочењу Златибора Ј., припадника ПЈП Пећ и учесника у споменутим догађајима)

Српска књижевница Гордана Павловић
Члан УКС-а и редован члан Матице српске

Вучија освета
посвећено Срђану Перовићу, капетану српске полиције

Коментари (2)

  1. Ratko Gilic каже:

    Perovica se secam kao jednog Casnog i dobrog coveka .Neka mu je laka crna zemlja.

  2. 125 каже:

    Secam se ko da je juce bilo. Tuga i bol. Dosli su JSO parkirani da krenu ali nema naredjenja jos. Munje su nervozne i ljute. Blagi uzas.

Напиши коментар