Милорад Улемек Легија, бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО), који се налази на издржавању затворске казне у Посебном одељењу Казнено-поправног завода у Забели, ступио је у штрајк глађу јер су му константно ускраћена Уставом гарантована права.
Након вишемесечних крвавих окршаја на подручју Банијског трокута, 12. септембра 1991. десила се одлучујућа битка за Костајницу.
Било је то у Голубићу, на тромеђи где Срби вековима живе. Поносно одолевајући кроз те векове свим окупаторима. Увек приморани да изњедре неког новог неумрлог Гаврила, да докаже свима да је то земља Србинова.
Јавили су ми да је умро Алберт. Без суза, само толико: „Отишао је наш Алберт…” Без суза, само толико, а и шта више?! Шта друго рећи кад усни витез у Господу?
Искрцали смо се прилично далеко од места вођења борбе. Одлучено је да се ту на месту остави наша минобацачка група, а сви остали – наш одред, добровољци из Србије и ударна чета из Вишеградске бригаде кренули су падином изнад пута.
Братунац, 24. март 1999. Седим у „Фараону”, кафићу у центру Братунца, чији је власник мој брат. У претходном грађанском рату у Босни прославио се под надимком Мунгос.
Уједињене нације прогласиле су Жепу заштићеном зоном. Све новине свијета су о томе писале. О педесет најбољих момака који су изгинули на Жепи нико није писао.
Опет колона избеглица на Петровачкој цести. Креће се мирно. Полако. У колони, беспомоћни и нејаки. У тракторима. У камионима. У запрежним колима. И јад и чемер… Седми август 1995. године.
Када се алфа мужјак огласи и окупи чопор око себе да би заштитили територију и сам опстанак на истој, сви као један се одазивају и гледају у свог вођу.
Обилазећи положаје своје јединице 1995. године, негдје око Дрвара свратим у један ров да одморим и да са војницима поједем дневно следовање оброка. Конзерва је била, не имадох отварач и пожалих се борцима. Један војник из групе скочи, узе конзерву и поче је отварати.
Чак дванаест играча Полета из Подновља код Добоја погинуло током рата 1992-1995. Најстарији од њих имао 31, а најмлађи само 22 године.
Драги пријатељи и саборци, ја сам прекинуо неписани закон ћутања. Очекујем да и ви пишете виђење офанзиве из личног угла.
Негде у свитање док преко скоћала причам са пријатељима, расутим по целом свету које мучи несаница. Неко куца поруку „Сећаш ли се вучице са Влакова”. И однекуд са неке давно потиснуте меморијске куке, у моју собу улази прича које се много година нисам сетио.
У историји сваког народа постојали су тешки тренуци који су доводили у питање сам његов опстанак. Међутим, често се дешавало да се појединци, иако усамљени у свом науму, супротстављају тој злој судбини која је задесила народ.
Само пет километара дијелило их је од Зловрха и ослобађања горе заточених 12 људи. Киша. Мирис ситне љепљиве кише мијешао се с мирисом бујних ливада. Тишина – велика и празна, пријетећа тишина треперила је над Жепом. Тристо српских бораца ишло је у сусрет опасности.
Што смо вашу младост уградили у ровове и грудобране. Што смо од ваших мртвих тијела подигли војничка гробља, а од откинутих удова границе српске правили. Што смо вашом крвљу пошкропили свету земљу прађедова и што смо вас заборавили.
Зовем се, вели, Мишо, тек толико да би донекле открио идентитет. Човјеку у рату име ништа не значи, он је само број на невидљивом, али стално промјењивом списку живих и мртвих.
Пробојем Солунског фронта српска војска је трајно запосела територију окупиране земље, коначно је ослободивши од окупатора, а недуго затим уследио је потпуни слом блока Централних сила (Немачка, Аустроугарска и Бугарска) на Балкану.
