Написао: Бојан Живковић
Кад све прође
и када утихне метака звук,
не заборави у миру…
ко је једном био – заувек остаје вук!
Не заборави непријатеље своје,
режи и кидај на сваки њихов корак,
нека се плаше и од сенке твоје,
нека им живот постане горак.
Прогањај док постојиш,
ону пашчад што су хтели крв деце твоје,
и не заборави никада да је све што чиниш,
због страдале браће и земље твоје.
У име ос. Бранка Берчека и Милорада Улемека сам Вишем суду у Београду предао Молбу за условни отпуст са издржавања казне затвора. Осуђени Улемек је издржао више од 20 година док је Берчек на издржавању казне преко 21 године, чиме су испунили законски услов да издрже више од половине казне и стекли право на условни отпуст.
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
Црква у Каони посвећена је Усекованију главе Светог Јована Крститеља, од данас се уписала међу меморијале који нас подсећају на ратна дешавања на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године.
Након вишемесечних крвавих окршаја на подручју Банијског трокута, 12. септембра 1991. десила се одлучујућа битка за Костајницу.
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
Србине, ретко у шуму залазиш. Толико ретко да више не знаш ни ко ни шта у њој живи и њоме господари, па си престао у њој заклон, утеху и снагу да тражиш, па си престао да је поштујеш и да је се плашиш.
Тукао си звијери, Радојице, брате, и живот би, команданте, многи дали за те! Вођа Црвених беретки, Подгоричанин био, храброст, чојство и врлине никад није крио!
Одувек си био чвршћи, него стена, о чија рамена, ломише се копља и крвника чета, падаше к’о снопља, под шапама вука, навек уништена.
Било је то у Голубићу, на тромеђи где Срби вековима живе. Поносно одолевајући кроз те векове свим окупаторима. Увек приморани да изњедре неког новог неумрлог Гаврила, да докаже свима да је то земља Србинова.
Уз треперав сјај од свеће, што угаснут живом неће, јер га греје, светли, води, док кроз тмине дана броди, а ноћу га сенке прате, снене браће
Братунац, 24. март 1999. Седим у „Фараону”, кафићу у центру Братунца, чији је власник мој брат. У претходном грађанском рату у Босни прославио се под надимком Мунгос.
На пољима груде родне, некад силне, благородне, крв предака, узбуркана, у времену, наших дана.
ZAUVEK….. NIKADA OPROSTITI, NIKADA ZABORAVITI…. SVE SRBSKE ZEMLJE….