Посвећено припаднику ЈСО Миру Мојсиловићу Мојсију (1971-2016).
Стихове је написала и посветила му његова мајка Стана.
Често замућен поглед
по соби тражећ’ те лута,
застане на Беретки твојој
на којој блиста обељежје Вука.
Потече суза поноса и туге
сјенке промичу као кроз ноћ,
једна уз другу корачају тихо
са чела бришућ’ црвени зној.
Промичу сјенке к’о једна да је
без ријечи корак им тих,
раме уз раме промиче колона
у којој назирем и твој лик.
Док колона нестаје у ноћи
сија Беретка и на њој Вук,
симбол храбрости, заштитни знак,
и није то колона само
читав батаљон маршира кроз мрак.
И тог је дана колона прошла
тихо к’о сјенке уз тишину и мук,
само за њима влажан траг оста
јер чопор напусти још један Вук.
Уз почаст прођоше крај Одоре твоје
да испрате Вука, друга и брата,
и док се име спомиње твоје
ти ниси сине дио заборава.
Стана Мојсиловић – Нана
