Пише: пуковник Милорад Улемек Легија, командант ЈСО
Гледао сам у небо под готово немогућим углом, онако уназад забачене главе. Небо је било без иједног облачка и невероватно плаво. Била је то она азурноплава боја, коју нисте могли да видите нигде осим на небу сада. Када је већ врат почео да ме боли, морао сам да спустим главу. А није ми се спуштала. На крају сам морао. И онда ми поглед склизну са прелепог на оно гадно. Докле год ми је поглед допирао видео сам само рушевине. Стајао сам на торњу који је неким чудом остао читав и гледао пустош око себе. Све је било разваљено и уништено. Гледао сам у остатке нашега Центра у Кули. Моја осећања су тог тренутка била чудна. Помешана. Са једне стране сам био задовољан, ако то тако може уопште да се каже, мада… Са друге стране био сам тужан. Задовољан због тога што су се сви момци из „чопора“ вратили живи и здрави из скоро тромесечног рата против целог света. Тужан зато што је иза тог рата остала пустош. Сваки објекат, који се налазио у Центру био је погођен, многи тотално сравњени са земљом. Све оне године рада и труда претворене су у гомилу рушевина – у прах и пепео. Знао сам да су се и остали тако осећали, јер су све ове године на неки начин учествовали у изградњи овог Центра кога више нема.
Никада нисам био материјалиста и увек сам говорио да ћемо све лако само када су главе на раменима. Али, ово…!? Ово је превазилазило разум. Чак и кад се нешто разара опет постоји некакав разум. Барем онај крајњи. Овде га очигледо није било. Погодили су и уништили чак и полигоне за вежбање: низ пошљунчаних стаза, гомилу шипки и препрека. Зато су употребили бомбе које су коштале стотину и више хиљада долара, а наши полигони нису вредели ни десетину тога. Али су их ипак гађали и уништили. Разумем то што су гађали магацине, хангаре, па чак и трпезарију, али полигоне…?! То ми није ишло у главу. Нисам могао да докучим да ли је то рађено из мржње или хира. Живо ме занимало како је текао тај њихов брифинг пилотима пре полетања из Авијана, или било већ одакле. Да ли им је официр тада рекао: „Океј! Ово је листа циљева, гађаћете то и то и гађаћете полигоне за вежбање.“ Није им било ни на крај памети да ми можемо, на пример, да на некој ливади забодемо неколико шипки и да тамо и тако опет вежбамо! Или је то било из чисте мржње, хира, по оном систему: „Е сад само гледајте све ћемо да вам уништимо и разјебемо, неће остати камен на камену“?! Уосталом, Центар је већ био празан два дана пре почетка бомбардовања. Све што се могло понети, изнели смо. И знали су да је празан. И опет су га гађали. Уништили га. А зар то није „прекомерна употреба силе“?! Да јесте, али то очигледно не важи за оног ко је силни баја. То важи само за нас „мишеве“. За неког ко је баја, та ратна правила не важе. И шта сад? Бити или не бити!? Како све ово оспособити у држави која је економски враћена у осамнаести век?! Како изаћи и рећи: „Е, требају нам средства за обнову Центра?!“ Како, кад су много важнији објекти за функционисање државе уништени и које би требало обновити?! Не бих се зачудио ни када би нам рекли да подигнемо шаторе и да у њима боравимо. Али, „чопор“ не би био „чопор“ када би тек тако клонуо духом. Не бисмо били данас овде да су могле да нас сломе такве ствари.
(Одломак из романа „Стазе пораза“)