Они се још нису вратили

Пише: Лозанка Радоичић

Кренули су из разних крајева Србије. Неко зато што је осећао да треба а неко зато што је био позван. Сви су ишли ка истом циљу. Да одбране своју земљу. Да бране Србију од албанских терориста а онда и од „анђела“. Ко се још брани од анђела? Али ово није био обичан, ово је био „Милосрдни анђео“.

Данас, више од шеснаест година после, њих још увек нема. Они се нису вратили. А да ли их је неко тражио? Тешко питање са простим одговором. НИКО!!! За домаће и међународне комисије су само број од многих како кажу, несталих.

Ови овде нису нестали. Могу да буду заробљени, или као што је случај са многобројним цивилима, отети, на силу одведени из својих кућа, улица, са својих њива. Њих једино породице траже, чекају… Они који породицама треба да дају одговор, на тешка и болна питања, једноставно ћуте. То није „њихова војска“ . У исто време не смета им да „владају“ заједно са онима који су „владали“ у оно време и под чијом командом се вршила мобилизација тих војника, за одбрану отаџбине.

Сада су њихови видици шири и светлији. Само су породице чекајући своје најрођеније још увек у тами са све већим болом и све мањом надом да ће и они, као мањи број породица, добити вест о свом сину, оцу, мајци, мужу, брату…

О њима се и данас ништа не зна. Само место киднаповања за цивиле и место где су последњи пут виђени за припаднике војске и полиције.

Неки су ипак „имали више среће“, као што је група војника страдалих или заробљених у рејону Карауле „Кошаре“. Постоје мапе са обележеним местом њиховог страдања. Узалуд има докуметације када нема жеље да се они пронађу.

Кажу: „Терен је миниран. Не може се на Кошаре“.

Те мине су тамо биле и 1998. и 1999. године и нико ни од државника ни од генерала није рекао: „Не може војска на Кошаре, тамо је све минирано“.

Кажу да за то нема паре… „Аргумент да донатори нису обезбедили средства јесте понижавајући“- каже председник Комисије за нестала лица, Вељко Одаловић. (часопис „Отетa истина“ бр.19)

Колико је понижење што држава Србија, свих ових година, не хаје за војнике убијене на Косову и Метохији… Војнике који су гинули под заставом државе СРБИЈЕ!!!

Ко је њих позвао у службу ВЈ и касније упутио на југословенско–албанску границу? Отаџбина или донатор? И ко су ти донатори који треба да обезбеде финансијска средства да би се српски војници пронашли и „вратили“ својим породицама?

А породице? Породице ћуте и чекају. Надају се. Можда се врати жив?

На Кошарама и данас „чекају“, да по њих неко дође:

Бојовић (Миодрага) Предраг 1979–16.4.1999
Ивановић (Ивана) Ивица 1955–16.4.1999
Лалић (Јанка) Драги 1965–19.5.1999
Иванковић (Миломира) Саша 1979–16.4.1999
Веселић (Бранка) Зоран 1972–19.5. 1999
Негић (Миливоја) Бранислав 1978–14.4.1999
Ацић (Радослава) Златко 1979–16.4.1999

Можда ово и није коначан број припадника Војска Југославије заробљених у рејону Карауле Кошаре. Као извор информација коришћена је књига „ЈУНАЦИ ОТАЏБИНЕ“ и списак канцеларије МКЦК (Међународни комитет црвеног крста), где су породице пријављивале нестанак својих најрођенијих.

Ако знате некога ко је остао на Кошарама, кога породица тражи, а да није овде споменут, јавите на: [email protected]. Једини циљ је да ни један борац, који се борио, или дао живот, за одбрану Србије, не остане заборављен.

Кад држава неће онако како је њена обавеза, ми ћемо онако како осећамо. Родитељски…

www.veranadaljubav.org.rs