Пише: Небојша Јеврић
Фото: Youtube Printscreen
Илијаш. Радничко насеље. Жељезара. Ретки су они који су за време рата тамо свратили.
Нема га у историјским свескама. У уџбеницима историје.
А преко хиљаду мртвих Срба. По броју становника највећи проценат у рату.
Сада се Илијаш расуо по Семберији, Зворнику, Војводини и широм земљаног шара. Од Беча до Аустралије, Америке, Канаде.
Мој пријатељ је дошао из Канаде да обиђе мајку.
Био је нишанџија на тенку.
„У мојим дјечачким годинама, 28. децембар је имао посебно мјесто.
Већини људи сасвим обичан дан, а опет мени веома посебан.
Моја најдража професорица Тијана је рођена на тај дан.
Онако, увјек опуштено и срдачно, послије завршеног часа енглеског језика, честитао бих јој рођендан.
Моја најљепша школска другарица Сандра је тај исти дан славила рођендан.
На тај дан правила рођенданске журке.
Славили смо те рођендане од првог разреда основне школе, па све до тинејџерских дана. 28. децембар! Осјећа се мирис Нове године, Божића… Слути на безбрижност и љубав.
1992. – рат већ увелико почео. Пуца се, гине се…
А ја, чекам 28. децембар.
Надам се да ће баш тај дан рат стати. Да ће журка рођенданска бити најбоља од свих досадашњих. Забога, имамо 20 година. Да ћу скупити храбрости да јој кажем оно што никад нисам смио рећи.
Освануо је 28. децембар, те 1992. године. Пет сати ујутру.
Буди ме звоњавом кућни телефон. Зове ме командир.
Каже да хитно идемо на Жуч. Брдо са којег се контролише долина. Вогошћа, Илијаш. Фабрика муниције „Претис”. Без које не би имали са чим да пуцамо.
Жуч је прелазила из руке у руке.
У 5 и 30 сам у тенку, на свом мјесту. Мјесту нишанџије. Крећемо.
Шест сати. Командир зауставља тенк.
Каже: „Пробили на Биочи”.
Идемо тамо. Ја не знам, нити хоћу да знам колико су дуго пробили.
Сједим на свом мјесту, мјесту нишанџије и сањам све 28. децембре. И знам да долази Нова година и Божић. Хоћу да се радујем, да се заљубим. Хоћу за Новака да отворим јебени шампањац, први пут у животу. Да пољубим себи драгу особу, и да њој првој честитам ново љето. Хоћу све. Само нећу да убијам. Не! 7 и 30. Стижемо први.
Биоча гори!
Пуцају, људи бјеже. Ми идемо тенком. Цестом. Палим стаболизатор. Лијево, десно окрећем куполу. Сунце се пресијава на снијегу. Сваку мрљу видим на сњежној бјелини. Али нећу да пуцам. Чујем командира како каже возачу да стане. Он стаје.
Командир ме удари по рамену и каже да изађем из тенка. Он је већ на цести, диже дијете са цесте. Стојим на тенку и чекам. Чекам, а не знам шта.
Звижде меци око нас. Сви пуцају на тенк. Чује се „Алаху екбер”. Мени ноге клецају. Он диже дијете, а на цести покривеној снијегом остаде црвена мрља.
Каже: „Узми је”.
Пружа је мени. Ја дрхтим. Сагињем се, узимам је. Она је већ пола сата мртва. Једанаест година. Али она је за мене жива.
Она дише. Очи су јој отворене. Немам снаге да их затворим.
То је тај мој јебени 28. децембар. Знам да је то посебан дан. Ваљда треба да се чуда дешавају.
Али чуда нема. Враћамо се у рикверц, да дјечији леш предамо у санитет. Панталоне раскројене ножем. Не смем да мислим.
Окрећем стабилизатор. На брежуљку изнад мене видим десетак људи који су се загрлили и деру се: „Алаху екбер!”
Ти људи нису људи. Не онакви, какве сам ја до тада виђао. Увећам нишанску справу.
Брадурине, кратке пантоле и тамна пут. Бијели снијег им још више озарује крволочно лице. Муџахедини. Алахови војници.
У мени тад нешто се буди. Неки други 28. децембар.
Са 20 година и 24 дана, ја одлучујем да убијам. Да убијам или да будем убијен.
Муџахедин са Алаховом заставом крваве бијеле кошуље је испред рова.
Тада схватам, да ће овај дан, ипак бити посебан за мене. Или ћу бити мртав или ћу убити првог муџахедина у Европи. Пуцам! Без престанка.
Видим како се преврће и пада у ров.
Пуцам. У оне са скраћеним ногавицама. У оне са брадама.
У оне који су убили малу Мирјану.
Стиже нам помоћ. Дан одмиче. Они су у нашим рововима.
Пуцам у наше ровове. Они остају заувјек ту. Непомични.
Други бјеже, наши их убијају. Остало их је шездесет мртвих у нашим рововима. Или су се преселили на Ахирет.
Враћена линија. Мала Мирјана Драгичевић сахрањена.
Рат стао.
А ја сваког 28. децембра, 28 година касније, још пуцам и пуцам…”
Хтео сам да буде мој гост овог 28. децембра. Морао је на пут. Али је са мајком, пре тога, провео месец дана у Српској. Да му старица „узме жељу”.
Умрла је после десетак дана.
Он је већ био у Канади. На четрдесницу не верује да ће доћи. Нема летова.