Муџахедин
Илијаш. Радничко насеље. Жељезара. Ретки су они који су за време рата тамо свратили. Нема га у историјским свескама. У уџбеницима историје. А преко хиљаду мртвих Срба. По броју становника највећи проценат у рату.
Информација која се крила више од 20 година! Пензионисани пилот и потпуковник америчке војске Чарли Хајнлајн некадашњи пилот Ф-117 авиона, потврдио је да су Срби погодили 2 авиона овог типа, али да је то вешто скривано.
Без три сина, није ли то бољка? Мајевичка оста Кнежопољка! Када дјеца нестану у тмини – велики су јади материни!
На Илиџу стиг’о из града са Нишаве, Блиставога знања, каријере блиставе, Под Игман са Пала јер је било ближе, Да рањени Србин теби дође брже.
Ђе год војска стизала је уз раме је је стао с њима. Од Господа Бога послат – у борби, у рововима! Упита га један војник: док не стаде срце тући. „Покажи ми ђе Београд да га гледам умирући!”
С њихове су биле стране јединице оружане. С наше нико, осим Бога тог прољећа крвавога.
Нема ко на тебе није слао снажне пројектиле. Ни пушака што ка теби окренуте нису биле.
Негде у свитање док преко скоћала причам са пријатељима, расутим по целом свету које мучи несаница. Неко куца поруку „Сећаш ли се вучице са Влакова”. И однекуд са неке давно потиснуте меморијске куке, у моју собу улази прича које се много година нисам сетио.
Руски добровољац из рата на Косову и Метохији Алберт Андијев, поводом годишњице битке на Паштрику, казао је да није важно што је тада изгубио око, јер је сачувао срце и све док буде куцало – он ће бити уз српски народ.
Само пет километара дијелило их је од Зловрха и ослобађања горе заточених 12 људи. Киша. Мирис ситне љепљиве кише мијешао се с мирисом бујних ливада. Тишина – велика и празна, пријетећа тишина треперила је над Жепом. Тристо српских бораца ишло је у сусрет опасности.
Зовем се, вели, Мишо, тек толико да би донекле открио идентитет. Човјеку у рату име ништа не значи, он је само број на невидљивом, али стално промјењивом списку живих и мртвих.
Усташе су, захваљујући војној помоћи Запада и расулу у српској војсци, успеле 1995. да ураде оно што је Павелић започео ’41.
На данашњи дан 28. јула 1914. године телеграм са објавом рата упућен српском министру иностраних послова примио је телеграфиста Главне поште у Београду око поднева.
Ово је мајка Сока из Прњавора. Жена са лицем туге. Мајка која чека сина. Старица која се нада. Она која се не предаје. Мајка која умире у нади. Сока. Храбра и усамљена.
Пред нама покрај пута сакупили се неки официри и брижно посматрају. Војници пролазе, ни главу не окрећу…
1999. године, наша војска и полиција су се управо повукле са Косова и Метохије. Окупационе снаге улазе у Пећ и омогућавају погром преосталих Срба…
Једна је земља са Балкана, Седамдесет и седам дана, На правди бога бомбардована. У пола дана, кад је ноћ глуха, Са копна са мора из ваздуха…
Убаците у букваре, Љуту битку за Кошаре, Нека знају српски ђаци, Где су гинули јунаци…
У Грбавици, код Брчког обиљежене су 24 године од стравичног масакра над 13 припадника Војске Републике Српске.