Аутор стихова: Жељана Белош
У тами, већ годинама, једне очи светле,
мисли ка роду и отаџбини лете.
Године мучне исписаше нове боре,
„Не дај се, команданте!”, отаџибина те твоја зове!
Уморним гласом теби се јада,
за туђе грехе пред тобом на коленима пада.
Чуј српски сине бол моје душе,
затворише тебе да што лакше српску земљу руше!
Твоје срце за отаџбину је тукло,
међ’ решетке и ланце зло,
Вуче, тебе одвукло!
Са умором, пуна бола молим једнога оца бога:
Да божија стигне правда и устане вучија гарда!
Са вером у Бога и Сина Христа,
Душаново царство нек’ поново заблиста!
Да нестане ова тама и разбију се окови српских великана!
На ноге своје с поносом стани,
и црвена беретка опет да засија на твојој глави!
Гласно викни нек’ се ори: „будите се, вукови моји!”
Бели Дрим Косовом опет срећно да жубори,
док га красе нови млади божурови!
И мој народ опет срећом да засија,
из ове таме да изклија!