У рану зору 5. марта 1998. године група шиптарских терориста напала је патролу полиције у селу Лауша и ранила двојицу полицајца. Након овог терористичког напада полиција је покренула потеру за терористима који су побегли ка Доњем и Горњем Преказу у рејону Дренице, и тамо се забарикадирали у већ унапред припремљене бетонске бункере и ровове.
Припадници Jединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО, тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!
Виши суд у Нишу осудио је на по петнаест година затвора осам шиптарских терориста из такозване ОВК који су 30. септембра 1998. године у граничном појасу између тадашње СРЈ и Албаније извршили два терористичка напада и убили шесторицу војника и исто толико ранили…
Кренули су из разних крајева Србије. Неко зато што је осећао да треба а неко зато што је био позван. Сви су ишли ка истом циљу. Да одбране своју земљу. Да бране Србију од албанских терориста а онда и од „анђела“. Ко се још брани од анђела? Али ово није био обичан, ово је био „Милосрдни анђео“.
Сваког пута браћо драга, пијем чашу ја опору, кад се сјетим команданта, и запјевам о ЧОПОРУ. Није чаша испуњена, горким листом што га зову, него болом препуњена, сад слушајте пјесму ову.
Метохијским улицама, вук сабласно ноћи вије, око четри прије зоре, туд свеједно проћи није. Куда ови момци крећу? Да л’ је јава ил’ је санак? У ваздуху осећа се да крвави биће данак…
Дрхтиш ли несретна земљо када се њено име помиње? Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила? Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу – у караулу Кошаре?
Неколико десетина грађана окупило се данас на протесту против НАТО-а испред Дома Народне скупштине, поводом одржавања Роуз-Рот семинара Парламентарне скупштине НАТО-а.
Баш при крају прошлог в’јека на косовско поље равно, против банде терориста борише се Срби славно! Бране своју постојбину и светиње Немањића, за предање свето гину Лазара и Обилића.
У вихору страшног рата деведесет осмог љета, у сред Лође задеси се пећког МУП-а једна чета. Пећке Муње сви их зову јер баш тако они лете, на шиптарски страшни терор да узврате и освете.
Видимо на путу барикаде од бетонских блокова и балвана. Видимо и ровове. Шиптари су изненађени нашом појавом. Скачу са ровова и потежу пушке. Овога пута, са њихове стране је Касапин. Окрећем се и видим како се лудачки кези док испаљује кратке рафале на Шиптаре који покушавају да узврате ватру. Осећам се као да сам у филму „Full metal jacket“ или „Апокалипса“ само фали музика.
У кафић су ушла двојица маскираних терориста, док је трећи чекао у возилу испред. Са врата су отворили рафалну паљбу и на лицу места убили Радевића, Трифовића, Обрадовића и Гвозденовића.
Шиптарски терориста и убица Берат Бужала, члан Тачијеве странке Демократска партија Косова и посланик у косовском парламенту признао је на свом Фејсбук профили да је убио полицајца Ивана Булатовића 1998. године.
