Ви­де­ћи ку­да су дво­ји­ца Ср­ба уте­кли, му­џа­хе­ди­ни су кре­ну­ли ми­сле­ћи да ни­је ми­ни­ра­но

Пише: Небојша Јеврић (одломак из књиге „Српски рулет“)

Са­ра­је­во. До­бри­ња. Под­не. При­мир­је.

mine

Сје­де­ћи на сан­ду­ци­ма од му­ни­ци­је чи­там „Три му­ске­та­ра“ у пре­во­ду Си­ме Пан­ду­ро­ви­ћа. Књи­гу ко­ју је Сви­ле­ни за­бо­ра­вио.

У со­би, на тре­ћем спра­ту, чи­ји је зид про­би­јен гра­на­том ми­но­ба­ца­ча од осам­де­сет два ми­ли­ме­тра — по­ло­жај.

Беј­рут је од­ма­ра­ли­ште за ин­тер­нат­ске дје­вој­чи­це. Беј­рут је на Бли­ском ис­то­ку. Ово је Бо­сна — зви­јер ди­вља и не­по­зна­та.

На зи­ду не­вје­штом ру­ком ис­пи­са­ни Ње­го­ше­ви сти­хо­ви:

„Удри вра­га, не остав му тра­га!“

По­ред нат­пи­са ико­на све­тог Пан­те­леј­мо­на.

Пан­те­ли­ја и брат му Или­ја.

Је­ди­но се Ср­би са све­ци­ма ро­ђа­ка­ју.

Се­дам­де­сет ме­та­ра да­ље су му­сли­ман­ски по­ло­жа­ји.

Из­ме­ђу, мин­ско по­ље.

По­ста­вљао га је Пе­ђа, до­бро­во­љац из Кра­ље­ва ко­ји је по­ги­нуо у Ка­син­дол­ској. Ни­ко ви­ше не зна гдје су по­ста­вље­не ми­не.

„Опет ко­па­ју?“

„Ко­па­ју!“

Из­ме­ђу ку­ћа ви­де се го­ми­ли­це зе­мље.

Про­ви­ру­ју оши­ша­не гла­ве. Му­сли­ма­ни се опет уко­па­ва­ју.

Ни­ко не пу­ца иако су на до­ме­ту.

Иако се гла­ве до­бро ви­де.

Ко­па­ју Ср­би ко­ји су оста­ли у Са­ра­је­ву.

Они ко­ји ни­су успје­ли да иза­ђу из гра­да.

Са­да слу­же му­џа­хе­ди­ни­ма као жи­ви зид.

Рад­не бри­га­де са­ста­вље­не од Ср­ба уко­па­ва­ју му­сли­ман­ске по­ло­жа­је. Кроз дво­глед ви­де се њи­хо­ва из­глад­ње­ла ли­ца.

При­је не­ки дан раз­ми­је­њен је се­дам­на­е­сто­го­ди­шњи дје­чак ко­га су си­ло­ва­ли Па­ки­стан­ци. Из­ва­ди­ли су му све зу­бе, и тје­ра­ли га да гу­та му­шко сје­ме.

При­чу о ње­му ис­при­ча­ли су они ко­ји су раз­ми­је­ње­ни за­јед­но с њим. Он не зна да зна­мо шта му се де­си­ло. Но­си нож, шкор­пи­он са при­гу­ши­ва­чем и ћу­ти. Ма­ло, ма­ло па по­диг­не по­кло­пац ка­на­ли­за­ци­је и не­ста­не у мра­ку. Не во­ли свје­тлост. Не во­ли љу­де. Па­цо­ви му по­ка­зу­ју пут. Вра­ћа се окр­ва­вље­не уни­фор­ме. По то­ме зна­мо да је кроз ка­на­ли­за­ци­ју сти­гао иза му­сли­ман­ских по­ло­жа­ја. Са­њам га сва­ке но­ћи, из ње­го­вих окр­ва­вље­них уста ци­је­ди се му­шко сје­ме.

Ми­тра­ље­зац ми да­је дво­глед. Гле­дам ли­ца упа­лих обра­за.

Не ви­де им се очи. Или су то оч­не ду­пље.

Сје­ћам се дје­ча­ка.

Че­сто по­же­лим (а сва­ког да­на их до­во­де на ко­па­ње) да при­ти­снем ру­чи­цу од бро­вин­га, да пу­стим ра­фал по оши­ша­ним гла­ва­ма, по чвор­но­ва­тим пр­ља­вим ло­ба­ња­ма, да им пре­кра­тим му­ке.

Под­не је. Плус три­де­сет. До­бри­ња, Са­ра­је­во.

Ве­ли­ка зе­ле­на му­ва зу­ји око на­ших гла­ва.

Ис­пред ку­ће мач­ка раз­вла­чи цри­је­ва дру­ге мач­ке ко­ју је раз­ни­је­ла гра­на­та.

Од­јед­ном, та­мо на дру­гој стра­ни, ко­шка­ње, ви­ка.

Је­дан за дру­гим иска­чу дво­ји­ца и тр­че са по­диг­ну­тим ру­ка­ма пре­ма на­ма. Тр­че пра­во на мин­ско по­ље.

Од­је­ку­је пу­цањ, он­да дру­ги, за­тим ра­фа­ли.

Онај што тр­чи пр­ви, по­чи­ње да хра­мље.

По­чи­ње и Ми­шко Цр­но­го­рац да пу­ца пре­ко њи­хо­вих гла­ва. Дуж чи­та­ве ли­ни­је огла­ша­ва­ју се, као по ко­ман­ди, ми­тра­ље­зи, ауто­ма­ти.

И већ су ро­бо­ви код мин­ског по­ља.

Окре­ћем гла­ву на стра­ну. Оче­ку­јем да чу­јем екс­пло­зи­је из мин­ског по­ља, окре­ћем гла­ву да не ви­дим кр­ва­ве ко­ма­де ме­са ко­ји ле­те на све стра­не.

Али, не чу­је се ни­шта.

По­том ра­до­сни уз­ви­ци и гром­ки глас Ми­шка Цр­но­гор­ца:

„Срећ­не ти ра­не, ју­на­че! Ни­је то ни­шта. Зо­ви­те бол­ни­ча­ре.“

„Спа­си­ло вас је то што Пе­ђа ни­је до­бро по­ста­вио мин­ско по­ље, ина­че би­сте пут за ахи­рет по­тре­фи­ли.“

„Што на ахи­рет?“

„Па ви сте са­да њи­хо­ви. Мо­ра да су вас та­мо осу­не­ти­ли.“

„Њих је спа­си­ло, а ми вје­ру­ју­ћи твом Пе­ђи, ти си га до­вео, је­бо те он, с те стра­не ни­кад стра­же ни­смо по­ста­вља­ли. Мо­гли су нас све по­кла­ти на спа­ва­њу.“

Сље­де­ће но­ћи про­бу­ди­ле су ме екс­пло­зи­је ис­пред ку­ће. Јед­на, дру­га, тре­ћа.

Ви­де­ћи ку­да су дво­ји­ца Ср­ба уте­кли, му­џа­хе­ди­ни су кре­ну­ли ми­сле­ћи да ту ни­је ми­ни­ра­но.

Пр­ви је на­га­зио на па­ште­ту. Кост от­ки­ну­те цје­ва­ни­це за­би­ла се у гру­ди дру­го­му ко­ји је пао пре­ко по­те­зне ми­не.

„Алах, Алах!“

Сју­тра­дан при­ча­мо и кр­сти­мо се.

Она дво­ји­ца Ср­ба су про­шли и ни­шта се ни­је до­го­ди­ло.

Они ко­ји су кре­ну­ли за њи­ма истим пу­тем, ле­же у ко­ма­ди­ма.

Ве­ли­ка цр­на мач­ка, кр­ва­ве њу­шке и си­са на­бре­клих од мли­је­ка, му­ва се из­ме­ђу на­ших но­гу. Тра­жи ма­чи­ће, ко­је смо упо­тре­бља­ва­ли као ме­те.

Све­ти Пан­те­леј­мон, све­ти Пан­те­ли­ја, осмје­ху­је се са зи­да.

Сми­је се и Пе­ђа са­кри­вен иза обла­ка: па ни­је он то мин­ско по­ље за Ср­бе по­ста­вљао.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *