Пише: Небојша Јеврић
Фото: DW/М.Секулић
(Јовица Горета прича…)
Уједињене нације прогласиле су Жепу заштићеном зоном.
Све новине свијета су о томе писале.
О педесет најбољих момака који су изгинули на Жепи нико није писао. Њихових имена нема у извјештајима Уједињених нација.
Жепа је заштићена зона. И Моријон је ишао тамо.
И падобрани су муслиманима долазили са неба.
Са храном (оружјем).
Наредба: „Мирним путем провући намирнице и муницију до Зловрха код Жепе. Ту је центар везе важан за нас гдје су у окружењу двадесетак српских војника.”
„Дошли смо до Хан Дервенте. Ту су нам се прикључиле још двије јединице. Пошли смо са пјесмом. У смрт. Можда је ово досадно, али ја се сваког момента сјећам. Мени је све важно. Седам сати тог ужасног петог јуна. Јеловци, српско село које се граничи са жепским подручјем. Тамо даље нема ништа српско. Скинули смо цераде са камиона и попели се на њих. Сви. Колона је кренула. Три стотине двадесет бораца пошло је на камионима у борбу. Као на циганску свадбу. Такво је наређење. Пролазимо кроз два муслиманска села, испред којих смо моторкама сјекли барикаде око сата времена. Да ли се неко од нас сјетио да туда не можемо проћи мирним путем, не знам. Слушали смо команданта који је опет имао своје претпостављене.
(План за Жепу направио је генерал Манојло Миловановић – прим. Н.Ј.) Дошли смо у тај јебени кланац. Из околних кућа муслимани су бјежали у шуму. Веза са почетка колоне јавља да је мост непроходан.
У тих десет минута док је мост поправљен почело је пушкарање. Тада смо имали и првог рањеника.
Мајор Шука наређује да идемо даље. Да све палимо и убијамо. Они су први запуцали. Прелазимо мост. Људи трче поред камиона, пуцају. Не видимо у кога пуцамо. Имају муслимани ровове, припремили се. Знали су да ћемо доћи. Јер смо били издани. Послани у замку, у смрт.
Дошли смо и до те проклете чистине гдје је педесетак људи изгинуло. Сви трчимо поред камиона. Ја, сто и седам живе ваге тежак, са својим „брњом” од дванаест кила, трчим. Нестаде ми муниције. Попех се на камион и узех реденик.
Онда ме Туркешиња погоди у леђа. Језа, хладан зној. Још не умирем, али гадан осећај имам да ћу ускоро. Тада је настао пакао.
Колона је заустављена. Пљуштало је на све стране. Моји пријатељи су падали и падали. Умирали, јечали, крварили. Пријатељи су гинули. Десимир Бојовић рањен у ногу лежи поред мене на камиону. Иза нас, на камиону, Колар и Томић. Камиони стоје. Наш је погођен у батерију и не може даље.
Смета остатку колоне.
Јебени кланац је у облику слова V, а ми смо у дну.
Одозго, са обе стране кланца, туку по нама.
Паљба из четири стотине пушака. Смрт. Мирис крви. Смрди.
Камион смета, стоји насред пута, а ми на њему.
Ови наши иза хоће да га гурну у провалију.
И нас у њему.
Ухватила ме паника.
Псујем, кукам, мајку дозивам.
И даље нас гурају.
Срећа, муслимани погодише и у камион иза нас.
Људи, наши људи – Срби и даље гину.
Опет мене. Опет мене погоди.
Прошао метак кроз страницу од камиона.
Бојовићу кроз ногу, мени кроз ногу и изашао кроз другу страницу.
Ваљда она јебена маузерка, коју сам касније видио код усташа.
Колар, који је иза мене, хоће да искаче и да мене понесе.
Једва га убиједих да са мном нема никакве шансе.
Искочи сам. Изнад нас киша од метака док је искакао.
Томић искочи за њим.
Остадосмо Бојовић и ја.
Око камиона гину моји пријатељи. Пријатељи са којима сам као мали кликера играо.
Одлучих онако рањен да искочим, па шта буде.
Деско хоће за мном. Падох на земљу као врећа. Одвукао сам се до камиона, гдје су се сви окупили.
Нас четрдесетак. Дође и Бојовић.
Једни рањени, други преплашени. Мртви око нас. Крв до кољена. Око нас пљуште меци. Пуцамо.
Лале Веселиновић и још један борац кркљају поред мене. Умирали су шест сати. Зар је ико заслужио да тако умре? Мозак, крв, цријева.
Пред очима и данас крв.
Пао први мрак. Окружени смо.
Неко каже да се предамо. Дошли су нам на десетак метара. Наша срећа немају бомбе.
Здравко Павловић, наш командант, тешко рањен, баци бомбу под себе. Поред њега му лежи мртав брат близанац већ два сата.
Узех бомбу и извукох осигурач. Хоћу да се убијем.
У тренутку видјех, наши се предају а Турци их не убијају, иако су близу. Бацих бомбу у поток. Она пуче. Престаде пушкарање.
Ухватише нас живе. Нико не размишља хоће ли нас мучити. Живи смо. Има наде.
Водили су нас кроз блато до неке школе. Иза нас одсјај ватре. Запалили су камион гдје смо до прије десет минута лежали. Изгорјело је петнаест лешева. Угљенисани су били. Најрођенији их касније препознати нису могли. Једни хоће да нас кољу, други не дају. Никог не туку, превише нас рањеника. Нас двадесет девет.
Мишо Цицовић, бог душу да му прости, тешко рањен у стомак. Нико ништа није јео од када смо пошли са Пала. Нико не мисли на глад.
Сву ноћ су се чули рафали. Гањају наше који су се пробили и концентрисали се у шуми. Немају времена да мисле на нас.
Око подне умрије Мишо у тешким мукама. Скоро петнаест сати је умирао. Прође и тај дан. Страшан, аветињски.
Друга ноћ и опет пуцњава.
Око поноћи почеше детонације. Сконтали смо да нам је стигла помоћ. Сву ноћ борбе. Напокон свану. Око шест рекоше да ће нас побити.
И они имају страшне губитке.
Неће да нас пусте живе.
Око пола седам дође тенк изнад школе и поче тући по селу. Муслимани се разбјежаше. Опали граната и у школу. Гелер рани већ рањеног Ника Костовића. Издахнуо је касније у болници.
Развалисмо врата и дођосмо до тенка.
Послије тог ужаса видјети четника каквог сам видио је као и рођену мајку видјети.
Педесет људи је погинуло, а мало ко се сјећа Жепе. Нико се из Владе не сјећа да обиђе каткад породице погинулих. А колико их је своју дјецу на сигурно смјестило. Колико има само Сарајлија по Палама који возикају женске у украденим голфовима. Нигдје ти шминкери не иду у ровове.
На Палама прави борац не може уловити женску од сарајевских манекена.”
Јовица Горета је преживио рат. После рата чистећи мине остао је без ноге. Јавио ми се са Романије. Ево његовог писма које прослеђујем свим мојим пријатељима:
„Здраво, брате, идем са групом ходочасника пешака из Источног Сарајева на Хиландар, са Божијом помоћи, као пратња са комбијем. Један је слијеп, има водича који је читав. Један има тумор лимфних жлијезда од 1997. као последицу бомбардовања, један нема руку, ја као возач једног комбија, као што знаш немам ногу, други возач има осушену руку. Иду 1000 км од цркве Соколице на Равној Романији на Хиландар. Тамо треба да стигнемо 11 јула. 30 км дневно.”
Јовица је стигао на Свету Гору и попео се на врх Атос са једном ногом.
