Видећи куда су двојица Срба утекли, муџахедини су кренули мислећи да није минирано
Пише: Небојша Јеврић (одломак из књиге „Српски рулет“)
Сарајево. Добриња. Подне. Примирје.
Сједећи на сандуцима од муниције читам „Три мускетара“ у преводу Симе Пандуровића. Књигу коју је Свилени заборавио.
У соби, на трећем спрату, чији је зид пробијен гранатом минобацача од осамдесет два милиметра — положај.
Бејрут је одмаралиште за интернатске дјевојчице. Бејрут је на Блиском истоку. Ово је Босна — звијер дивља и непозната.
На зиду невјештом руком исписани Његошеви стихови:
„Удри врага, не остав му трага!“
Поред натписа икона светог Пантелејмона.
Пантелија и брат му Илија.
Једино се Срби са свецима рођакају.
Седамдесет метара даље су муслимански положаји.
Између, минско поље.
Постављао га је Пеђа, добровољац из Краљева који је погинуо у Касиндолској. Нико више не зна гдје су постављене мине.
„Опет копају?“
„Копају!“
Између кућа виде се гомилице земље.
Провирују ошишане главе. Муслимани се опет укопавају.
Нико не пуца иако су на домету.
Иако се главе добро виде.
Копају Срби који су остали у Сарајеву.
Они који нису успјели да изађу из града.
Сада служе муџахединима као живи зид.
Радне бригаде састављене од Срба укопавају муслиманске положаје. Кроз двоглед виде се њихова изгладњела лица.
Прије неки дан размијењен је седамнаестогодишњи дјечак кога су силовали Пакистанци. Извадили су му све зубе, и тјерали га да гута мушко сјеме.
Причу о њему испричали су они који су размијењени заједно с њим. Он не зна да знамо шта му се десило. Носи нож, шкорпион са пригушивачем и ћути. Мало, мало па подигне поклопац канализације и нестане у мраку. Не воли свјетлост. Не воли људе. Пацови му показују пут. Враћа се окрвављене униформе. По томе знамо да је кроз канализацију стигао иза муслиманских положаја. Сањам га сваке ноћи, из његових окрвављених уста циједи се мушко сјеме.
Митраљезац ми даје двоглед. Гледам лица упалих образа.
Не виде им се очи. Или су то очне дупље.
Сјећам се дјечака.
Често пожелим (а сваког дана их доводе на копање) да притиснем ручицу од бровинга, да пустим рафал по ошишаним главама, по чворноватим прљавим лобањама, да им прекратим муке.
Подне је. Плус тридесет. Добриња, Сарајево.
Велика зелена мува зуји око наших глава.
Испред куће мачка развлачи цријева друге мачке коју је разнијела граната.
Одједном, тамо на другој страни, кошкање, вика.
Један за другим искачу двојица и трче са подигнутим рукама према нама. Трче право на минско поље.
Одјекује пуцањ, онда други, затим рафали.
Онај што трчи први, почиње да храмље.
Почиње и Мишко Црногорац да пуца преко њихових глава. Дуж читаве линије оглашавају се, као по команди, митраљези, аутомати.
И већ су робови код минског поља.
Окрећем главу на страну. Очекујем да чујем експлозије из минског поља, окрећем главу да не видим крваве комаде меса који лете на све стране.
Али, не чује се ништа.
Потом радосни узвици и громки глас Мишка Црногорца:
„Срећне ти ране, јуначе! Није то ништа. Зовите болничаре.“
„Спасило вас је то што Пеђа није добро поставио минско поље, иначе бисте пут за ахирет потрефили.“
„Што на ахирет?“
„Па ви сте сада њихови. Мора да су вас тамо осунетили.“
„Њих је спасило, а ми вјерујући твом Пеђи, ти си га довео, јебо те он, с те стране никад страже нисмо постављали. Могли су нас све поклати на спавању.“
Сљедеће ноћи пробудиле су ме експлозије испред куће. Једна, друга, трећа.
Видећи куда су двојица Срба утекли, муџахедини су кренули мислећи да ту није минирано.
Први је нагазио на паштету. Кост откинуте цјеванице забила се у груди другому који је пао преко потезне мине.
„Алах, Алах!“
Сјутрадан причамо и крстимо се.
Она двојица Срба су прошли и ништа се није догодило.
Они који су кренули за њима истим путем, леже у комадима.
Велика црна мачка, крваве њушке и сиса набреклих од млијека, мува се између наших ногу. Тражи мачиће, које смо употребљавали као мете.
Свети Пантелејмон, свети Пантелија, осмјехује се са зида.
Смије се и Пеђа сакривен иза облака: па није он то минско поље за Србе постављао.
ovi ljudi su bili u crtanom filmu….Pedja je besmrtan!