Представљена фреска на којој су приказани погинули борци
Црква у Каони посвећена је Усекованију главе Светог Јована Крститеља, од данас се уписала међу меморијале који нас подсећају на ратна дешавања на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године.
Црква у Каони посвећена је Усекованију главе Светог Јована Крститеља, од данас се уписала међу меморијале који нас подсећају на ратна дешавања на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године.
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
Тукао си звијери, Радојице, брате, и живот би, команданте, многи дали за те! Вођа Црвених беретки, Подгоричанин био, храброст, чојство и врлине никад није крио!
Одувек си био чвршћи, него стена, о чија рамена, ломише се копља и крвника чета, падаше к’о снопља, под шапама вука, навек уништена.
Било је то у Голубићу, на тромеђи где Срби вековима живе. Поносно одолевајући кроз те векове свим окупаторима. Увек приморани да изњедре неког новог неумрлог Гаврила, да докаже свима да је то земља Србинова.
Братунац, 24. март 1999. Седим у „Фараону”, кафићу у центру Братунца, чији је власник мој брат. У претходном грађанском рату у Босни прославио се под надимком Мунгос.
У тами, већ годинама, једне очи светле, мисли ка роду и отаџбини лете. Године мучне исписаше нове боре, „Не дај се, команданте!”, отаџибина те твоја зове! Уморним гласом теби се јада, за туђе грехе пред тобом на коленима пада.
Драган Васиљковић звани Kапетан Драган требало би да изађе из хрватског затвора 28. марта, пошто му тада истиче свих 13,5 година казне, на коју је осуђен у Хрватској због наводних ратних злочина током рата, рекао је Срни директор Документационо-информационог центра „Веритас” Саво Штрбац.
Одлучујући у кривичном предмету опт. Берчек Бранка, Врховни суд Србије у Београду, као суд трећег степена, заузео је у свему другачије тзв. тумачење о истом правном питању.
Вече тихо, у грудима стеже српска крв ме за корење веже. Сањам шуме, долине, пољане, витезове славне, храбре дане…
Ђе ћеш веће слике и прилике но кад земља не цјени ратнике. Ваљали су пред хордама љутим, сад о томе, боље и да ћутим.
На великом бојном пољу где крвави зној се лије, Вук љутито с душманином за слободу битку бије. Литре зноја проливено на прашњавом полигону, и по киши, сњегу, блату по стјенама и кањону.
Обилазећи положаје своје јединице 1995. године, негдје око Дрвара свратим у један ров да одморим и да са војницима поједем дневно следовање оброка. Конзерва је била, не имадох отварач и пожалих се борцима. Један војник из групе скочи, узе конзерву и поче је отварати.
Кораци тешки као олово, Београд, Приштина, пут за Косово. Место страдања где све је почело, било је наше и биће поново…
Васкрснимо Браћо моја, сви храбри Вукови, нек вас редом Бог све Благослови, нека се јаја од Великог петка, црвене ко Црвена беретка!
Мита Врабац, био је чудан лик, рођен тамо негде у Војводини. Отезао је у говору онако по лалински, наглашавајући оно „ш“. Пре две године био је рањен у лице, па му је фаца увек изгледала као да је у грчу, односно као да се стално цинично смеје.
Углавном, прозивају нас они који су се скривали под женину сукњу, бјежали од пушке ко враг од крста. Ми смо били тамо кад је требало, нисмо ратовали за паре и привилегије…
Душу да ми моју, Разапињу мати, Нећу дати злима, Да Србијом ходе, Док се битке воде, Вук ће да се злати, У злаћаној борби, До Србске слободе…
Припадници Jединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО, тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!
Ој, Звездане, Беретку накриви, још су „Момци из Бразила“ живи. Сваки од Њих исту жељу има, да се опет вратиш Вуковима.