РАМБО: Забела има двоструке аршине

Ненад Бујошевић Рамбо (55), припадник Јединце за специјалне операције (ЈСО), познате као „Црвене беретке”, који је у самици готово 25 година у писму које је упутио председнику државе открива право стање у пожаревачкој „Забели”.

Овај затвореник геније, који је до сада прочитао више од 4000 књига, надимак Рамбо и „човек мачка” добио је у војсци и на ратишту у Крајини због изузетних ратничких вештина. Он је у јулу 2025. године, после издржане две трећине казне, тражио да из строго чуваног Седмог павиљона буде пребачен у полуотворено одељење у којем би имао више посета, излазак у град и одлазак кући на викенде, али је одбијен. У писму председнику државе открива да у КПЗ „Забела” не постоји програм ресоцијализације и рехабилитације, наводећи: „Нико ништа овде није радио са мном. И колико знам ни са било ким другим. Једини ко је радио са мном – сам ја”.

Он је међу припадницима „Црвених беретки” и у широј јавности поштован као ратник и патриота јер је на ратишту пет пута рањаван док се борио за Србију. Поражавајући је детаљ који износи: „Из Седмог павиљона, без проблема су могли да оду и силоватељи и нарко-дилери и разбојници и педофили, али не и ја. И колико сам могао да видим сврха третмана овде не постоји. Сви ће они када изађу одавде да раде мање-више исто што су радили и пре. А, ја и даље, као и раније, хоћу да живим, радим, борим се и ако треба умрем за Србију и српски народ. Што се тиче овог система овде или оних који га контролишу, циљ је да ја изађем одавде као криминалац”.

Његово писмо преносимо у целости.

Поштовани господине председниче,

Ја сам Бујошевић Ненад, припадник Јединице за специјалне операције. Тренутно на издржавању казне од 35 година за случајеве „Ибарска” и „Стамболић”. Казну издржавам у Седмом павиљону у „Забели”.

Пишем Вам зато што се нека моја права крше овде већ десет година. Не пишем Вам да се жалим на услове у којима се налазим. Ја нисам ухапшен, већ сам 24 . фебруара 2001. године сам отишао у суд. Тада ми је суд одредио самицу, па сам у Централном затвору у Београду остао следећих девет и по година. Онда сам 15. августа 2010. године пребачен овде, у Седми павиљон. И од тада не могу да одем из овог пвиљона ни у један други, у било ком делу затвора.

Овде сам пребачен, ако не противзаконито, онда барем противно уобичајеном поступку у то време. Нисам био први којем су то урадили. Прво су то урадили нашим припадницима који су овде пребачени 2007. године, Бранку Берчеку и Ненаду Илићу. У то време, прво би вас сместили у „карантин“ и тамо бисте били месец дана. Током тог времена са вама би обавили разговоре психолог, васпитач и надзорник. На основу тих разговора, одредили би вам групу и који сте павиљон. То би био неки од павиљона на оном делу затвора што се зове „круг”. То никако није могао да буде Седми павиљон.

Седми павиљон је затвор у затвору. Ту би вас смештали ако направите неки прекршај. Дакле, по казни. Сумњам да је ико био спреман да ту уобичајену процедуру прекрши својевољно. За тако нешто би био у озбиљном проблему. Једини начин да то тако ураде је био да им је то неко на вишој позицји од њих наредио. Дакле, неко ко је тада био на власти. Мислим да то не морам боље да Вам објашњавам. А, овде су нас сместили из једног једноставног разлога. То је у том тренутку било најгоре место у систему.

Када сам дошао овде имао сам разговор са васпитачицом. Питао сам какве су могућности за образовање, то јест да идем на неке курсеве. Питао сам конкретно за језике, компјутере и предузетништво. Рекла ми је да ништа од тога није дозвољено за оне који се налазе у Седмом павиљону. Питао сам је за књиге и навео да ме занимају бизнис, менаџмент, пословање, психологиља, информатика, машинство, грађевинарство, електротехника. Свеједно да ли је популарно, средња школа или факултет. Некада сам имао навику да читам све што ми падне под руку. До октобра 1991. кад сам отишао у Српску добровољачку гарду прочитао сам више од 2000 књига и практично сам одрастао на часописима „Политикин Забавник” и „Галаксија”. У Српској добровољачкој гарди сам провео 5 година, па сам прешао у ЈСО до одласка у затвор. За тих десет година сам прочитао неких 500 књига. Од којих је барем 300 било из војне, полицијске и безбедносне тематике. У Централном затвору (ЦЗ) ми је било одлично. За првих 5-6 година прочитао сам преко 1500 књига. Па, ипак је то колеџ. Онда сам због услова у самици почео да имам проблеме са очима. Зато сам одлучио – ако већ трошим очи, да их трошим на конкретно. И од тада у приципу читам само ствари из којих нешто могу да научим. Првенствено су то бизнис, психологија, безбедност. Елем, вапитачица је дошла после неколико дана и рекла ми: „Питала сам у обе библиотеке за оне књиге. Рекли су ми да они ништа од тога немају”. И они се баве ресоцијализацијом и рехабилитацијом. Нисам то могао да разумем. И у годинама које су следиле распитивали смо се овде за курсеве или рад. Некима од нас ништа од тога није било омогућено.

Поштовани господине председниче, Комитет министара Европе је 12. фебруара 1987. усвојио „Европска затворска правила” у намери да успостави заједничке принципе у политици извршења кривичних санкција:

А) ПРЕВАСПИТАЊЕ ЧИНИ ОСНОВНИ ЦИЉ КАЗНЕ

Б) ИЗВРШЕЊЕ КАЗНЕ ИМА ЗА ЦИЉ ОСПОСОБЉАВАЊЕ ОСУЂЕНОГ ЗА ЖИВОТ НА СЛОБОДИ

Ц) У ПОСТУПКУ ПРЕВАСПИТАВАЊА ТРЕБА ПРИМЕЊИВАТИ КОРЕКТИВНЕ, ВАСПИТНЕ, МОРАЛНЕ И ДРУГЕ ПОСТУПКЕ КОЈИ ПОДСТИЧУ ОДГОВОРНОСТ И ВОДЕ КА РЕСОЦИЈАЛИЗАЦИЈИ ОСУЂЕНИХ

Д) У ТОКУ ИЗВРШЕЊА КАЗНЕ НЕОПХОДНО ЈЕ ПОШТОВАТИ ЛИЧНОСТ И ДОСТОЈАНСТВО ОСУЂЕНОГ

Е) ЗАТВОРСКИ РЕЖИМ ТРЕБА ПОЛАКО ПРИЛАГОЂАВАТИ УСЛОВИМА КОЈИ ВЛАДАЈУ НА СЛОБОДИ

Не знам да ли смо ми потписници неких конвенција које би нас обавезивале на примену ових правила или ће то да важи за нас тек када „уђемо у Европу”. Оно што знам је да ништа од тога није примењивано у мом случају. Као што није примењивано ни код многих других.

Једноставно речено, нико ништа са мном није радио. Само сам имао разговор са васпитачицом једанпут годишње до 2015. године. Закон је промењен 2015. и од тада имамо разговор једанпут у две године. Разговор би трајао од 30 до 120 минута. Наравно, ако бисмо имали неки проблем то би долазили да реше. И ту само најбоље могу да кажем за њих. Али то је све. А, и како да ишта могу да ураде? У павиљону нас је било између 150 и 250. Једна до две васпитачице, током 5 радних дана, а решавање молби на нивоу затвора, до пре 2-3 године, је било сваког уторка. Сада то раде два пута месечно. Плус одлазак на суд, плус папирологија. Чудо је и да их видимо једанпут у две године. Дакле, нико ништа овде није радио са мном. И колико знам ни са било ким другим.

Једини ко је радио са мном – сам ја. Ја сам тај који је смарао своју жену, децу, родитеље, фамилију и своје другове да ми шаљу књиге, документарце и разне емисије едукативног садржаја. Сад читам „Анатомију за почетнике”, коју ми је послала бивша жена и „Економију” Универзитета „Сингидунум”, коју ми је послала ћерка. Гледам снимке емисија „RICH DAD RADIO SHOW” , „CASHFLOWNINјA”, „MILLENNIAL MONEY”, које су ми послали син, ћерка и другови, као и интервјуе са бизнисменима међу којима су DAN PENA, ROBERT KIYOSAKI, WARREN BUFFETT, PETER DRUCKER, ICHAK ADIZES, које ми је послала ћерка.

Као што можете да видите из овога, за све из оних горепоменутих европских правила побринуо сам се ја сам. Не држава и систем чији је то посао и дужност.

У складу са горепоменутим правилима Европа има и неке принципе:

1. ЗАТВАРАЊЕ ЋЕ СЕ ИЗВРШИТИ У МАТЕРИЈАЛНИМ И МОРАЛНИМ УСЛОВИМА КОЈИ ЋЕ ДА ОСИГУРАЈУ ПОШТОВАЊЕ ЉУДСКОГ ДОСТОЈАНСТВА И КОЈИ ЋЕ ДА БУДЕ У СКЛАДУ СА ОВИМ ПРАВИЛИМА.
2. ПРАВИЛА ТРЕБА ДА СЕ ПРИМЕЊУЈУ НЕПРИСТРАСНО. НЕ СМЕ ДА БУДЕ НИКАКВЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ НА ОСНОВУ РАСЕ, БОЈЕ КОЖЕ, ПОЛА, ЈЕЗИКА, ВЕРЕ, ПОЛИТИЧКИХ И ДРУГИХ УВЕРЕЊА, НАЦИОНАЛНОГ ИЛИ СОЦИЈАЛНОГ ПОРЕКЛА, СРОДСТВА, ЕКОНОМСКОГ ИЛИ НЕКОГ ДРУГОГ СТАТУСА. ВЕРСКА ОСЕЋАЊА И МОРАЛНЕ НОРМЕ ГРУПЕ КОЈОЈ ЗАТВОРЕНИЦИ ПРИПАДАЈУ МОРАЈУ ДА СЕ ПОШТУЈУ.
3. СВРХА ТРЕТМАНА ОСОБА У ЗАТВОРУ ТРЕБА БИТИ ОДРЖАВАЊЕ ЊИХОВОГ ЗДРАВЉА И САМОПОШТОВАЊА И, ОНОЛИКО КОЛИКО ТО ДУЖИНА КАЗНЕ ДОЗВОЉАВА, РАЗВОЈ ЊИХОВИХ ОСЕЋАЊА ЗА ОДГОВОРНОСТ И ПОДСТИЦАЊЕ ОНИХ СТАВОВА И ВЕШТИНА КОЈИ ЋЕ ДА ИМ ПОМОГНУ ДА СЕ НАКОН ИЗДРЖАНЕ КАЗНЕ ВРАТЕ У ДРУШТВО СА НАЈБОЉИМ ШАНСАМА ЗА ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА И САМОИЗДРЖАВАЊЕ.

Непристрасност у мом случају, као припаднику ЈСО, није постојала. Одавде, из Семог павиљона, без проблема су могли да оду и силоватељи и нарко-дилери и разбојници и педофили, али не и ја.

И колико сам могао да видим сврха третмана овде не постоји. Сви ће они, када изађу одавде, да раде мање-више исто што су радили и пре. А, ја и даље, као и раније, хоћу да живим, радим, борим се и ако треба умрем за Србију и српски народ. Што се тиче овог система овде или оних који га контролишу, циљ је да ја изађем одавде као криминалац.

Из ових и других принципа произилазе конкретна правила која уређују све аспекте живота у затворима, од пријема до отпуста. УКЉУЧУЈУЋИ И ПРАВО НА РАД И ПРАВО НА ОБРАЗОВАЊЕ. Европска затворска правила су основни стандарди које нека замља треба да испуни да би се сматрала ДЕМОКРАТСКОМ.

У мом случају право на образовање и право на рад су ми онемогоћени већ више од десет година.

А ЕВРОПСКА ЗАТВОРСКА ПРАВИЛА ИСТИИЧУ НЕОПХОДНОСТ ДА СВАКА КАЗНЕНА УСТАНОВА ТРЕБА ДА ОРГАНИЗУЈЕ ПРОГРАМ ОБРАЗОВАЊА. ПРОГРАМ КОЈИ БИ ОМОГУЋИО СВАКОМ ЗАТВОРЕНИКУ ДА ЗАДОВОЉИ БАРЕМ НЕКЕ ОД СВОЈИХ ИНДИВИДУАЛНИХ ОБРАЗОВНИХ ТЕЖЊИ И ПОТРЕБА. ЗАТО СЕ СВЕ ШТО ТРЕБА ДА СЕ РАДИ У ЗАТВОРУ ВОДИ КАО ЈЕДАН ПРОЦЕС. КАО ВАСПИТНО – ОБРАЗОВНИ ПРОЦЕС.

ДАЉЕ СЕ У ТИМ ЕВРОПСКИМ ЗАТВОРСКИМ ПРАВИЛИМА ИСТИЧЕ ДА СВАКА КАЗНЕНО-ПОПРАВНА ИНСТИТУЦИЈА МОРА ДА ИМА СВОЈУ БИБЛИОТЕКУ КОЈА ЋЕ ДА ИМА И ЗАБАВНУ И ЕДУКАТИВНУ ЛИТЕРАТУРУ.

И није мени право на образовање овде кршено већ десет година само по Европским правилима.

У ОКВИРУ МИНИМАЛНИХ ПРАВИЛА ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ПРАВО НА ОБРАЗОВАЊЕ ЈЕ ЉУДСКО ПРАВО ИСТО КАО И ПРАВО НА ЖИВОТ.

А, ИСТО ВАЖИ И ЗА ПРАВО НА РАД. И то ми је право онемогућено више од десет година.

Иако ми можда и нисмо потписали неке од горе поменутих европских конвенција, а ја верујем да јесмо, ове из Уједињених нација сигурно јесмо. И по тим конвенцијама је јасно да се нека од мојих основних људских права, право на рад и право на образовање, крше већ више од десет година.

За та кршења права, ја не кривим људе који раде овде. Знам шта је у питању. Када је 2007-2008. године Милорад Брацановић пуштен на слободу, месец дана пре краја казне, прво су новине, а онда и политичари направили буку око тога. Наравно, ми знамо да то баш и не функционише тако. Како год, онда су због тог превременог отпуста, иако је све било по закону, овде људи добили отказе. Са посла су, колико знам, отпуштени управник, начелник, надзорник и васпитач. Управник је ваљда после враћен јер је он ту био постављен по политичкој линији. А оно што нико од тих новинара и политичара није рекао је да су ови људи могли само да дају мишљење. Ту одлуку је имао право само суд да донесе. Суд је донео ту одлуку о условном отпусту. И на основу те судске одлуке је Брацановић изашао. А, отказе су добили људи из затвора. Судијама нико ништа није рекао. Шта мислите зашто?

Поштовани господине председниче, Ви као правник знате за принцип примене закона блажег по починиоца. У време извршења кривичних дела која нам се стављају на терет, по тада важећем закону, право на условни отпуст се стицало након одслужења једне половине казне. И тај закон је важио до 2009. године. То значи да тај закон у мом случају и даље мора да се примењује. То, такође, значи да право да излазите на викенде стичете након једне четвртине казне. Дакле, већ када сам дошао овде, ја сам био у категорији да имам право на викенде. До данас ми то право није омогућено. Али за силоватеље, разбојнике, нарко-дилере, педофиле то право јесте омогућено. Силоватељи, нарко-дилери, разбојници и педофили могу да излазе на викенде и превремене отпусте. Ја као припадник ЈСО то никако не могу. И то моје право се овде крши већ више од десет година.

ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ, АКО ЈЕ ОВО ПРАВНА ДРЖАВА ОНДА СМО ПРЕД ЗАКОНОМ СВИ ИСТИ.

ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ, АКО ЈЕ ОВО ПРАВНА ДРЖАВА ОНДА ЗА СВЕ НАС ВАЖЕ ИСТИ ЗАКОНИ.

Господине председниче, у мом случају, у овом делу система, ово сигурно није била правна држава. Нисам био исти пред законом. Нису за мене важили исти закони. Да јесу, ја бих сада био у 8. павиљону на који имам законско право више од десет година. И из 8. павиљона бих излазио на викенде, на које такође имам законско право већ десет година. Као што су из других делове система људи са већом казном од моје почели да излазе на викенде, а да су одробијали неколио година мање од мене. Тако бих могао полако да стварам неку будућност након изласка. Овако једина будућност коју могу да имам је криминал. Да ли је то циљ ове државе и ваше политике?

Можда то није Ваш циљ, али изгледа да јесте неких око вас. Људи који су били на власти 2007. године и наредили да ми будемо смештени овде и због којих се наша права на рад, образовање и непристрасну примену закона крше већ више од десет година, прелетели су у Вашу странку. Или су у коалицији са Вама. Или су можда чак и Ваши блиски сарадници. И због тога су људи који раде овде у страху за свој посао и своју егзистенцију као и егзистенцију својих породица . И због тога сам ја у 7. павиљону већ десет година. Уместо да будем тамо где је моје законско право – у 8. павиљону.

И сад је питање шта ћете Ви да урадите? Да ли сте и Ви у страху од Ваших партијских другова или Ваших коалиционих партнера?

Да ли хоћете и даље да дозвољавате кршење Европске конвенције о људским правима?

БУЈОШЕВИЋ НЕНАД

Глас јавности / Фото: Црвене беретке/СДГ