Где жито васкрсава… (у помен и незаборав крваве жетве у Старом Грацком)
Србине памти где жито пламти ко воштаница… Жито моје – моја Грачаница. Када те лажу да није твоје, да немаш ништа, откуд Господ усред житишта…?
Србине памти где жито пламти ко воштаница… Жито моје – моја Грачаница. Када те лажу да није твоје, да немаш ништа, откуд Господ усред житишта…?
Грачаница већ данас сјаји и дочекује дан којем не треба датум да би га познао, као што од оца не тражиш личну карту да би се уверио да је ту, иако га видиш. Дан који сваки пут сване исто, а замине по рефлексији наших дела.
У историји сваког народа постојали су тешки тренуци који су доводили у питање сам његов опстанак. Међутим, често се дешавало да се појединци, иако усамљени у свом науму, супротстављају тој злој судбини која је задесила народ.
Руски добровољац из рата на Косову и Метохији Алберт Андијев, поводом годишњице битке на Паштрику, казао је да није важно што је тада изгубио око, јер је сачувао срце и све док буде куцало – он ће бити уз српски народ.
Станеш пред Грачаницу, Дечане, пећку светињу, Будисавце, Богородицу Љевишку, Арангеле, Самодрежу… пред спаљене и затрављене светиње и схватиш – баш све си стигао за живота што си наумио!
Живот Срба на Косову и Метохији се изменио након једностраног проглашења независности од стране приштинских власти, али се суштински и није променио, јер већ вековима траје непрекидна косовска голгота српског народа.
Сулудо би било опростити њима… боље да ме одмах живи огањ спали! То је ко да правим пакт са ђаволима што су народ тукли и терорисали!
Срби, по угледу на јеврејски поздрав „Догодине у Јерусалиму”, имају свој, којим упозоравају да се не можемо одрећи свете земље
Није непознаница да је око 80 одсто грађана Србије против уласка у ЕУ ако је услов за то српско одрицање од Косова и Метохије. С друге стране бројни домаћи медији нас перфидно, као по неком задатку, преваспитавају, убеђујући нас у оправданост потенцијалне могућности губитка суверенитета над делом територије обухваћене Уставом.
У недељу 21. октобра медији су били затрпани сензационалним насловима о догађају који је малтене свакодневница у јужној српској покрајни.
Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе. Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од последица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити.
Отеше ми њиве и шумарке, и гробове мојих прадедова, отеше ми све светиње српске, душа ми је празна без Косова…
Једна мудра српска глава је рекла да је на Косову све почело и да ће се на Косову СВЕ и решити.
Британска обавештајна служба директно је организовала два терористичка напада на КиМ у којима је убијено 26 Срба док је више десетина рањено!
Зашто си мајко у црнини, жив сам, погледај, не брини… Ево ме на јутрењу у Самодрежи, то само тело пред тобом лежи…
У колумнама је суштина и порука готово увек концентрисана на самом крају текста, али је у овој, насупрот томе, наслов најважнија вишеслојна порука.
Југовићи ту су пали, гавранови заграктали, носе руку Дамјанову, и његову љубу зову…
Прагматизам или издаја? Широки унутрашњи дијалог очекује и глас јавности. Дипломатија има софистициране методе, па се надам да дијалог управо то и јесте и да су на кључна питања одговори одавно закључани, недодорљиви.
Када је Никола Пашић видио кроз шта пролази српски народ и када је изговорио чувену реченицу: „СПАСА НАМ НЕМА, ПРОПАСТИ НЕЋЕМО“, није ни слутио колико ћемо бити близу пропасти, само стотинак година посље.
У селу Старо Грацко код Липљана данас ће бити обележено 18 година од убиства 14 жетелаца српске националности.