Преорана српска гробља на Косову и Метохији

Причала ми бака о својој браћи који су живели у Врбници (КиМ), течно говорили шиптарски, (што је и логично, јер су са њима расли), и како су им једног јутра комшије запалиле кућу док су у њој спавали, те како су их из ње изгурали леденим упереним цевима да наврат нанос напусте све и оду, што су и учинили, једва извукавиши живу главу.

Један од браће је некако успео да уговори пратњу КФОР, да обиђе кућу, имање, и гробове родитеља.

Срце му се стезало док је, труцкајући се у војном џипу пролазио поред предела које је некад познавао и који су за њега били читав свет.

И поред огромних кућерина, безбројних бензинских пумпи и хотела, препознавао је сваку стопу пута до Врбнице.

Дао је војнику који је возио упутство како најбрже да стигне до куће, детаљно описавши улицу, ограду, шљивик и чесму пред капијом.

Међутим, кружили су већ неколико пута, ишли и лево и десно – али не само кућу, шљивик и чесму, него ни само то место никако нису проналазили.

Стари Аксентијевић је помислио да га оставља разум, и пошто је пратња већ почела да га испод ока сумњичаво одмерава, осетио је јак бол, не физички, него као да се душа грчи и умире.

Једноставно – куће с чесмом, ни улице – није било! Једноставно је све нестало, а замениле су их велике непознате куће, монструозна бетон-стакло здања, испред којих су се смејала нека многобројна и туђа деца.

Старац се придржао за срце, рекавши војнику да скрене лево. Једино је према облику узвишења препознао место на коме је било гробље; надао се да ће макар гробове пронаћи. Па и да су срушили споменике, гробови оца и мајке су ту. Стварност га је ударила из све снаге, као невољено дете, посред груди: тамо где је некада било гробље, на месту где су почивали његови родитељи, – ту се сада лелујаво њихало море пшенице…

И ничега ту није било. Гробови су преорани, земљиште узорано и засејано пшеницом, која је већ увелико класала.

Закорачио је у житно поље, раздвајајући влати као косач. Бубнајло му је у слепоочницама, од сопствене крви није ништа чуо ни осећао, сем жеље да пронађе макар траг, икакав траг родитељских гробова.

Већ је тешко дисао и колена су му заклецала, не толико од напора колико од терета због сазнања да је све, једноставно – затрто. Стравично сазнање, – да може да се избрише нечије постојање и успостави неки туђ, суров и лажан свет на украденим темељима које је други подигао. И да је уједно такав лажан и накарадан свет однео превагу и некаквом стравичном алхемијим избрисао стварни свет и људе из постојања, заузевши његово место, увукавши се у његове куће и отевши му живот.

У том тренутку наишло је четворо Шиптара, безобзирно и са ставом власника и господара; ишли су право ка човеку; осетивши опасност и војник из пратње се покренуо. Били су то мештани (Аксентијевић није ниједног познавао) Шиптари. Били су бесни, јер је непознати човек ушао у њихово поље и оштећује њихову пшеницу.

Уљезима овде нема места. – разумео је, иако се правио да не разуме.

Питао их је за гробље које се на том месту налазило.

„Гробље? Нема овде гробља. Никад овде гробље није било, помешао си нешто, пријатељу.“

Како нема? Овде су били српски гробови, родитељу су ми ту сахрањени! – јекнуо је.

Шиптари су се подсмешљиво искезили: Лудак, рекли су. Мало си пијан? – наругали су се.

Осетио је како га свест оставља.

Привучени призором, почели су да прилазе и остали становници села; Војник га је ухватио око рамена и благо га повео ка возилу.

Стари Аксентијевић се од тога није опоравио. Од тада је наоко жив (уколико је дисање живот).

Душа му је здробљена.