Ноге су ми се јуче одсекле на гробљу Семизовац близу Вогошће. Исти бол, исти страх, иста мука коју сам осетио и прошле и претпрошле године на разрушеном српском гробљу у јужном, албанском делу Косовске Митровице.
После две деценије поново иницијатива да се обнови Централно гробље наше војске у Великом рату. После Другог светског рата на месту 2.500 крстача посађена шума
Мигранти спавају на гробницама српског народа, подигли су шаторе, а смеће је свуда наоколо. Негде је чак упаљена и ватра, а у позадини се чује музика типична за њихове крајеве.
Ниједна жртва у Братунцу није измишљена, допремљена са стране, али кога је то брига; на српске гробове цвеће доносе само Срби. Високи представник пошаље некога да положи венац у његово име, и ту је крај.
Дао је војнику који је возио упутство како најбрже да стигне до куће, детаљно описавши улицу, ограду, шљивик и чесму пред капијом.
