Српске битке

Операција Стрела – Битка за Метохију

Операција Стрела је агресивна војна операција, садржана у скупу нападачких борбених дејстава терористичке ОВК потпомогнуте снагама албанске војске и НАТО алијансе, а против јединица Војске Југославије у периоду од 26. маја до 10. јуна 1999. године.

Циљ операције Стрела био је сламање отпора, разбијање и уништење одбрамбених пограничних снага ВЈ, те отварање коридора за додатно убацивање терориста на подручје Косова и Метохије и пресецање комуникација на линији Пећ—Призрен.[8] У ширем плану, ова операција је требало да обезбеди јужни коридор, који би послужио за евентуалну инвазију снага НАТО на територију Савезне Републике Југославије. Ова операција је трајала паралелно са интензивним бомбардовањем Југославије од стране истих снага. Операција Стрела је по својим карактеристикама класична ваздухопловно-копнена операција.[9][10][11]

Резултат операције Стрела: Пораз терористичке ОВК и НАТО-а. [1][2][3]

Планирање

Планови нападача

Током агресије на СРЈ, план о уништењу снага Војске Југославије из ваздушног простора није давао планиране резултате. Такође, снаге терористичке ОВК на територији Косова и Метохије биле су под великим притиском и у критичној ситуацији. Претило им је потпуно уништење. Како офанзивна дејства преко карауле Кошаре нису давала жељене резултате, рејон Паштрика је добио значајан тактички значај. Циљ агресора у овом сектору је био разбијање граничних трупа ВЈ, овладавање висовима Паштрика, пробијање коридора уз реку Бели Дрим, улазак у Метохију и пресецање главних саобраћајница. Ово би омогућило дотур муниције, оружја и свежих снага терористичке ОВК. Та помоћ снагама терористичке ОВК требало је да омогући интезивнија копнена дејства против ВЈ.[8] План је укључивао копнену офанзиву правцем Врбничко језеро—врх Паштрика по ширини, а по дубини до махале Планеја. Ову офанзиву подржале би ваздухопловне снаге НАТО под командом генерала Веслија Кларка. Како је у претходном периоду ПВО Војске Југославије дејствовала са одређеним успесима он је одлучио да се пре конкретних задатака и дејства авијације изведу демостративни и тренажни летови. Они су се одвијали у три фазе:

  • – у првој фази хеликоптери типа „Апач“ изводили су демостративне, тренажне и извиђачке летове до граничне линије без борбених дејстава
  • – у другој фази хеликоптери су летели до граничне линије и симулирали борбена дејства, користећи ватрено наоружање
  • – у трећој фази, хеликоптери су летели до граничне линије и борбено дејствовали без прелета исте[12]

Истовремено, планирана су дејства из ваздушног простора по положајима артиљеријско-ракетних јединица (АРЈ) Војске Југославије и блиска подршка својих копнених снага, са авијацијом за подршку.

Циљ операције Стрела био је да се направи продор на два правца ради пресецања и заузимање саобраћајнице Призрен—Пећ.[5]

План агресора о разбијању снага ВЈ у граничном појасу и отварања коридора.
План агресора о разбијању снага ВЈ у граничном појасу и отварања коридора.

У том периоду, снаге терористичке ОВК нису биле способне за сукоб и операције ширих размера без веће помоћи споља. У току зиме 1998. и пролећа 1999. године, операцијама снага безбедности СРЈ терористичке групације на Косову и Метохији су разбијене и њихова моћ је била значајно ослабљена за било какве операције. Била им је неопходна хитна помоћ са стране у виду опреме и људства за опстанак и наставак терористичких акција. Заједничка стратешка замисао терористичке ОВК са НАТО стратезима била је „заједнички рат до исцрпљења“ против снага СРЈ.[13] У таквом сукобу, НАТО би са својим вишеструким преимућством поразио снаге СРЈ.[14]

НАТО планери су у оптицају имали и пуну инвазију копнених трупа из Албаније. Алтернативни правци су били напади из Босне и Херцеговине, Мађарске и Бугарске. Иако је приоритет имао напад из Републике Албаније, тај план је разрађиван током саме операције због многих недостатака, укључујући и логистичке проблеме.[15]

Планови одбране

Обавештајна служба Војске Југославије је пред почетак НАТО агресије имала информације о груписању и распоређивању снага НАТО у Албанији и Македонији. У складу са са тим информацијама, али и због непосредне ратне опасности по СРЈ, у оперативну употребу ушли су ратни планови распоређивања и дејстава снага Приштинског корпуса. Како је по почетку рата повећана и зона одговорности граничних јединица, повећао се и простор контроле и распореда снага.

Током 1998. године учестали су насилни преласци терориста преко државне границе.[16] Јединице и командни кадар су градили борбено искуство и успешно вршили спречавања преласка границе, сходно својим могућностима и бројности. Свака јединица, осим главних, израдила је и резервне положаје и била је добро упозната са тереном.

Како се на терену који је контролисала 549. моторизована бригада налазио и правац погодан за кретање оклопних возила, овај простор је запречен минским пољима. Ово минско запречавање је било изведено и дуж остале граничне линије према Републици Албанији. Али, конкретно у овом простору, дата је посебна важност запречавању са комбинованом и густом шемом минирања противтенковским и противпешадијским минама.

Приближни распоред снага зараћених страна до почетка операције.
Приближни распоред снага зараћених страна до почетка операције.

Снаге сукобљених страна

Офанзивна дејства су планирана на простору планине Паштрик, карактеристичном због тешко проходног терена, литица и шуме. То је ограничавало кретање оклопних и механизованих јединица у првим фазама операције, па су акције биле условљене лаким пешадијским борбеним снагама. Коридор повољан за пролаз и дејство крупнијих борбених формација и оклопних возила, а који се налазио у долини реке Бели Дрим, био је у плану за каснија дејства по окончању заузимања планинских врхова, односно борбеног осигурања бокова главног продора.

Снаге Војске Југославије

Терористичким и јединицама НАТО супротстављале су се јединице из састава Приштинског корпуса Војске Југославије. У одбрани граничног појаса распоређене су 125. моторизована бригада (са командом у Косовској Митровици) и 549. моторизована бригада (са командом у Призрену), која се делом ослањала на подршку и 243. механизоване бригаде. Противваздухопловну одбрану обезбеђивао је 52. лаки артиљеријско-ракетни пук. Непосредно на граничној линији налазиле су се јединице 53. граничног батаљона док су елементи осталих јединица ангажовани на дубинском обезбеђењу државне границе. Артиљеријске јединице које су распоређене у граничном појасу још 1998. године имале су разрађен план дејства по могућим правцима напада и одличну координацију са осталим јединицама у бригади.

Терористичка ОВК

Тачан број припадника терористичке ОВК који је био укључен у фазама операције није могуће утврдити. По неким проценама, у првом таласу требало је да учествује од 12.000 до 20.000 терориста. У овај број улазе елементи 2. пешадијске дивизије војске Републике Албаније (јачине око 5.000 људи), као и самостални артиљеријски пукови са командом у граду Кукес. Око 10.000 терориста сконцентрисано је у дубини територије правцем Кукес—Крума—Тропоја—планински врх Ђеравица. Албанска војска, иако званично неутрална, пружала је логистичку подршку копненом делу инвазије као и помоћ у људству, опреми, а на неким правцима и директно се укључивши у дејства. Албанска армија је изводила и тенковске маневре и премештања трупа непосредно пред почетак ваздухопловних удара на СРЈ. Од опреме која је непосредно одређена за коришћење издвајају се минобацачи 60, 82 и 120 mm, топови „Тип 59-1“ калибра 130 mm и „Тип 66“ калибра 152 mm, лако стрељачко и противоклопно/авионско наоружање. Отпочињањем агресије НАТО-а у борбена дејства укључиле су се и оклопне јединице албанске војске.[17] Албанска страна могла је да рачуна и на Атлантску бригаду, јединицу формирану од Албанаца из САД са инструкторима америчке војске. У својим редовима, терористичке ОВК је имала и добровољце и професионалне војнике других националности. Од око 5.000 добровољаца у операцији је учествовало неколико стотина војника. Базе ових јединица и кампови налазили су се у близини Тропоје и Каменице на северу Албаније.[18]

НАТО снаге

AH-64 Апач хеликоптери долећу у базу Ринас, током припрема за операцију.

AH-64 Апач хеликоптери долећу у базу Ринас, током припрема за операцију.

НАТО снаге у региону су осим дејстава по циљевима у дубини територије Југославије имале и посебне задатке и вези са југословенско-албанском границом. Планирана је јака ваздухопловна подршка копненој инвазији са непосредном подршком и заштитом копнених трупа при продирању преко граничне линије, а са циљем сламања отпора, разбијања и уништавања снага ВЈ. У наоружању НАТО трупа непосредно планираних за дејство били су хеликоптери оперативне групе „Јастреб“ AH-64 Апач за борбена дејства и UH-60 Блек Хоук за транспорт и убацивање копнених трупа (летови су касније прекинути). Из база у Албанији дејствовали су A-10 Тандерболт, бомбардери Б-1, Б-52 као и Ф-16 Фајтинг фалкон и Ф/A-18 Хорнет. Копнене снаге НАТО у Албанији бројале су око 12.000 војника, 30 тенкова, 26 борбених и 26 транспортних хеликоптера, а у Македонији око 17.000 војника, 157 тенкова, 300 борбених возила пешадије и 84 артиљеријских оруђа. За директно укључење у борбу планиране су снаге у Албанији док би се снаге у Македонији прикључиле након отварања коридора и пораза Војске Југославије у Метохији. Уз регуларне трупе НАТО-а прикључени су и тимови командоса из норвешке Херенс Јегеркомандо (нор. Hærens Jegerkommando) и специјалне јединице Форсварец Спесијалкомандо (нор. Forsvarets Spesialkommando).[19]

Проблеми оперативне групе „Јастреб“ на аеродрому Ринас.

Проблеми оперативне групе „Јастреб“ на аеродрому Ринас.

Оперативна група „Јастреб“, јачине од око 5,100 људи, опремљена је са 24 борбена хеликоптера типа AH-64 Апач за директно дејство по граничној линији и 22 транспортна хеликоптера типа UH-60 Блек Хоук и CH–47 Чинук. Задатак ове групе била је подршка током офанзиве терористима ОВК, борбено дејство по линијама Војске Југославије, дубинско дејство по концентрацијама трупа и разбијање и уништавање одбрамбених снага. Ова јединица је била опремљена и са најсавременијом радио-радарском опремом за извиђање и електронску борбу. Приоритетан задатак који им је био постављен је откривање и лоцирање артиљеријских јединица Војске Југославије. У свом саставу ова група је имала и 27 вишецевних бацача ракета типа М-270.[20] Ова група је ојачана у априлу 1999. са батеријом M-109A6 Паладин калибра 155 mm (8 оруђа) и батеријом топова M-119 калибра 105 mm (укупно 6 оруђа).[21]

У свим фазама операције деловали су и припадници ЦИА као обавештајци, људство за везу, контролу, обуку и навођење — сви у центру у Куксу.[15] Уз њих, распоређени су и појединци британског SAS, који су и директно укључени у каснија копнена дејства.[22] Како је сама операција припремана у журби, бројност НАТО трупа била је испод нивоа неопходног за успешно дубинско деловања и пробој.

A-10 Тандерболт II у лету, са спољним наоружањем.

A-10 Тандерболт II у лету, са спољним наоружањем.

База за навођење и координацију дејстава НАТО снага (групе „Јастреб“) налазила се код места Кцире у близини границе са Југославијом. У њој се налазио део артиљеријских снага ојачан моторизованом пешадијом, оклопним возилима М-2 Бредли, минобацачким водом са оруђима калибра 120 mm, трупном ПВО, извиђачким и водом војне полиције, инжењеријским јединицама, као и санитетском и обавештајном службом.

Између саме базе и границе налазиле су се трупе Војске Албаније и терористичке ОВК, што НАТО команда није сматрала довољно ефектним и сигурним, те је база самостално организовала своју одбрану са око 400 припадника.[23]

НАТО снаге биле су у сталном контакту са терористичком ОВК, одржавале састанке безбедносног и обавештајног типа, одржавале радио везу са групама терористичке ОВК у дубини Косова и Метохије.[24]

Догађаји који су претходили операцији

Током 1998. и 1999. године, терористичка ОВК је вршила извиђања и насилни прелазак државне границе са Републиком Албанијом. Честе су биле и провокације са територије Републике Албаније. Дана 9. августа, један сат после поноћи, група терориста је покушала насилни прелазак државне границе и том приликом је разбијена.[25] У поподневним сатима 18. августа у рејону карауле „Горожуп“ са територије Албаније је отварана ватра на положаје граничара Војске Југославије.[26] По отпочињању агресије на СРЈ, главно тежиште удара агресора је било на северу, односно на правцу карауле Кошаре и положаја 125. моторизоване бригаде. У другој половини априла, НАТО, ЦИА и терористичка ОВК сарађују у пуној мери у организовању, планирању и извођењу дејстава на положаје Војске Југославије.[15] На Паштрику су трајала мања копнена дејства са израженом подршком из ваздуха од стране НАТО авијације. Она је нападала значајније циљеве, карауле и могуће положаје ВЈ. У том временском периоду изражена је употреба беспилотних летелица за потребе сталног извиђања у реалном времену. Током Битке за Кошаре, терористичка ОВК је претрпела неуспех и њен покушај пробоја и стварања коридора завршен је у неуспеху и хаосу.[27]

Мајицу ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ можете наручити овде

Почетак операције

У рану зору, на правцу Горожуп—Планеја, на падинама Паштрика, отпочео је напад терориста из ОВК. У пет сати ујутру, око 1.000 терориста извело је приближавање и подилажење положајима 549. моторизоване бригаде. У зони дејства налазило се око 450 војника бригаде али је на самим положајима било око 200 војника, док је остатак био у патролама, извиђању и у дубинском обезбеђењу државне границе.

Први на удару били су делови 1. моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде, односно борбена група 1/1. Уз подршку минобацача 60 и 82mm и коришћењем свих расположивих борбених средстава и лаког наоружања, први талас напада је заустављен и терористи одбачени на своје полазне положаје. Како у том тренутку није било могуће појачати јединице Војске Југославије на граничној линији, пружена је максимална артиљеријска подршка из хаубица калибра 122 и 152mm, као и две батерије калибра 128mm ВБР М-77 Огањ из позадине. Пошто је артиљерија дејствовала са око 14 скривених локација, НАТО трупе и албанска војска нису извеле контра-припрему и дејства, што је дало довољно времена артиљерији 549. моторизоване бригаде да изврши промену положаја. Иако је постигнуто борбено изненађење, албанске снаге нису заузеле предвиђене циљеве и задатке померања снага ВЈ са својих положаја. Напротив, дочекан агресор је жестоким одговором снага Војске Југославије био принуђен на повлачење на територију Албаније. Као одговор оваквом развоју ситуације, албанска артиљерија је започела баражну ватру по дубини територије са циљем проналажења и наношења губитака трупама ВЈ.

Развој ситуације

Непосредно после дејства албанске артиљерије почело је и дејство НАТО авијације. Она је надлетала положаје 549. моторизоване бригаде и тражила важније циљеве као што су возила, артиљеријски положаји, бункери итд. Током целог дана, наизменично је дејствовала НАТО авијација и албанска артиљерија. У другој половини дана, НАТО авијација је престала са дејством и започела је једночасовна ватрена припрема терористичких снага из ОВК. Пред крај ове припреме, артиљерија 549. моторизоване бригаде успева да „поклопи“ албанску артиљерију и положаје, те је појачала своје дејство. Нападачи су променили тактику и нападали су у таласима. Вишецевни бацачи ракета започели су дејство по дубини територије у циљу помоћи одбране 1. моторизованог батаљона. Након испаљивања борбеног комплета, извршено је брзо премештање и промена положаја батерије. У међувремену се на планину Паштрик спустио мрак те су офанзивна дејства престала на пар сати. У ноћи између 26. и 27. маја терористичке снаге су започеле ноћна дејства. Снаге ВЈ на првој линији одбране, јачине 59 војника и 5 старешина, открили су челне снаге терориста које су покушавале да пронађу пут кроз минска поља. Како је дотур муниције био онемогућен дејством НАТО авијације и албанске артиљерије, снаге ВЈ на првој линији нису дејствовале по противнику због мањка муниције и минско-експлозивних средстава. Нешто после поноћи започела је нова артиљеријска припрема албанске артиљерије. Она је дејствовала по резервним положајима снага ВЈ који су у том тренутку били празни. У напад је кренуо нови талас терориста који су у међувремену променили тактику. Уместо отвореног ешелонираног напада они су прешли у тихо подилажење положајима 549. моторизоване бригаде и када су пришли на око 50 метара од прве линије започели су укопавање по групама. Око један час ујутрум терористичке снаге су отвориле ватру по десном крилу одбране ВЈ. Циљ откривања положаја ВЈ није постигнут због изостанка ватреног одговора припадника 1. моторизованог батаљона. Убрзо потом отпочиње пешадијски напад који се водио великом жестином и карактерисан је блиском борбом. Раздаљина између зараћених страна била је смањена на свега 20 до 30 метара и започела је борба са ручним бомбама. Иако је постигнута премоћ у бројности и наоружањум терористи нису успели да потисну припаднике ВЈ. Између новоископаних првих ватрених положаја терориста и положаја снага ВЈ налазио се брисани простор који је допринео великим губицима нападача. По наредби командира, старијег водника Жарка Петровића, војници ВЈ су масовно започели дејства са сачуваним ручним бомбама. Постигнуто је велико борбено изненађење и терористичке снаге су кренуле у повлачење. Око 03.40 часова 27. маја прекинута су дејства и терористичке снаге су се повукле на почетне позиције претрпевши велике губитке. Снаге ВЈ на првој линији одбране, упркос великој жестини борбе вођене тога јутра, нису имале губитке, али су резерве муниције биле веома мале. Током јутра, албанске снаге су започеле извлачење рањених и погинулих без дејства снага ВЈ. Током дана, дејствовала је артиљерија албанске војске и настављени су напади копнених трупа у таласима. НАТО стратези су крајем маја започели разговоре и планирање о уласку копнених трупа НАТО-а у борбена дејства на граници, као подршка терористичким снагама ОВК.[29]

Терористичка ОВК је била опремљена разноврсним пешадијским наоружањем током конфликта.
Терористичка ОВК је била опремљена разноврсним пешадијским наоружањем током конфликта.

Битке на граничној линији

Сутрадан, 28, као и 29. маја, константно су се смењивали напади терориста из ОВК. НАТО авијација им је пружала директну блиску подршку преко дана, а ноћу су дејствовали хеликоптерима AH-64 Апач. Са албанске стране границе је све време вршено извиђање беспилотним летелицама, са задатком откривања положаја ВЈ за хеликоптерска и друга борбена дејства. Само 29. маја је изведено више од 150 летова авијације НАТО у подручју Паштрика.[30]

B-52 бомбардер масовно коришћен за бомбардовање трупа ВЈ на граничној линији.

Б-52 бомбардер масовно коришћен за бомбардовање трупа ВЈ на граничној линији.

Како први напади нису дали планиране резултате, НАТО авијација је појачала дејство на граничној линији. После краћег затишја, два бомбардера Б-52 су 30. маја прелетела границу и бомбардовали су источни део села Планеја.[31] Затим су направили широки заокрет изнад територије Метохије и у повратку су избацили остатак борбеног товара. У овом нападу погинуо је један а рањено 20 бораца ВЈ. Истовремено је започет још један фронтални напад на граничну линију. Борбена група јачине око 400 терориста напада, али и поред пометње изазване бомбардовањем не успевају да пробију одбрану снага ВЈ.

Сутрадан, 31. маја, започет је најжешћи и најбројнији напад из Албаније. Ситуација у којој су се нашле снаге ВЈ била је изузетно тешка. Потпуни недостатак хране, мањак муниције, исцрпљеност услед сталних борби и дејстава авијације претходних дана, уз одлучујућу седмочасовну тешку борбу са најбројнијим таласом нападача, са преко 1.000 терориста. Напад је почео у пола седам ујутру и са променљивим интензитетом је трајао до око два поподне часова. Неколико сати по отпочињању напада у дејство се укључила и НАТО авијација, по околини Чеје и Планеје. На линији Дрим—Бинај НАТО авијација је дејствовала у функцији подршке напада копнених трупа. Водила се блиска борба у којој су снаге ВЈ изашле као победници претрпевши одређене губитке, уз далеко веће нанете непријатељу. Око 30 бораца ВЈ је рањено. Нападач код Бинаја успева да се „уклини“ у борбени распоред снага ВЈ. Албански минобацачи су успели у Бинају да „поклопе“ командно место 1. моторизованог батаљона. Додатну неприлику је стварала НАТО авијација која је својим бомбардерима успевала да са ватреним дејством „покрије“ прву линију одбране ВЈ. Албанска артиљерија је почела да дејствује и по путевима у позадини 549. моторизоване бригаде. Групе терориста су успеле да се провуку између борбених група ВЈ и заузму положаје дубоко се „уклинивши“ и заузевши и одређене врхове Паштрика. Артиљерија ВЈ се нашла у тешкој ситуацији, како је НАТО авијација прецизно дејствовала а помоћ артиљерије била неопходна на првој линији одбране. Током дејства, положај једног минобацачког оруђа 120mm погодила је НАТО авијација, при чему су погинула четири војника и рањен командир. По престанку дејства авијације, минобацачка батерија са оруђима од 120mm је по промени положаја пружила подршку снагама ВЈ које су тада кренуле у контранапад и успеле да избаце терористе са својих положаја. У исто време стиже подршка минобацача калибра 82mm са положаја код карауле Врбница. Тада се из резерве убацује чета Војне Полиције као појачање због озбиљности ситуације. Тек увече 31. маја потпуно су обострано престала борбена дејства.


Албанска армија је током борби на граничној линији покретала и оклопне јединице. На слици: албански тенкови Тип-59 у близини границе, маја 1999.

Неуспех

Ситуација се након најтежих напада 31. маја компликује и сутрадан, 1. јуна, специјалне јединице у саставу 549. бригаде добиле су наређење да поврате врхове Паштрика које су терористи из ОВК освојили у претходним борбама. То се није могло постићи без јаке артиљеријске ватрене подршке снага ВЈ. Ови врхови су играли веома велику улогу у плановима НАТО команде. О њој сведочи и мишљење команданта НАТО снага у Европи генерала Весли Кларка који је инсистирао на блиској и пуној подршци терористима из ОВК на тим врховима који би се у случају преласка у руке ВЈ морали повратити по сваку цену.

„Ту планину не смемо изгубити. Не смемо дозволити Србима да остану на тој планини. Плаћаћемо америчком крвљу за ту планину ако не помогнемо УЧК да је задржи“ – рекао је тада Весли Кларк.[15]

Међутим, и поред освојених врхова на Паштрику, агресор није могао испунити своје ратне планове. За успешан наставак операције било је неопходно осигурати десно крило напада, те заузети и долину Белог Дрима. Сви дотадашњи покушаји показали су се као неуспешни. Терористичке снаге су губиле на снази и операција је полако посустајала. Након два дана тешких борби (31. мај и 1. јун), престала су велика офанзивна дејства и операција се свела на повремене мање ватрене чарке. Ово је омогућило попуну у наоружању и опреми, те се Војска Југославије на овом правцу потпуно консолидовала и учврстила своје положаје. Снаге терористичке ОВК су биле практично одбачене на почетне положаје и операција Стрела је претрпела неуспех.[11] Такође, према мишљењу НАТО званичника, снаге терористичке ОВК су претрпеле велике губитке и нису успеле да створе услове за отварање коридора између СРЈ и Републике Албаније.[14][32] Међутим, напади су настављени и даље, све до завршетка оружаних сукоба. Неколико дана касније, 5. јуна, терористи координисаном минобацачком и артиљеријском ватром изводе јаке нападе у подножју планине Паштрик. Два дана касније, два стратешка бомбардера Б-52 су извела бомбардовање планине након кога је НАТО проценио потпуни борбени успех овог лета и погибију стотина војника ВЈ, што је касније оповргнуто.[15]

Повлачење Војске Југославије са Косова и Метохије

Након слома операције Стрела, 9. јуна 1999. године потписан је Војно-технички споразум у Куманову, који је означио престанак ратних дејстава НАТО над Савезном Републиком Југославијом. Припадници Приштинског корпуса и осталих јединица ВЈ повукли су се са територије Косова и Метохије након месеци тешких борби. Међу последњима, територију Косова и Метохије су напустиле јединице које су се налазиле на падинама Паштрика. После повллачења јединица са државне границе 12. јуна, 14. јуна 1999. извршено је и потпуно повлачење ВЈ са Косова и Метохије.[33] Јавиле су се потешкоће, с обзиром на то да су трупе КФОР већ ушле са својим контигентима у градове, док се терористичка ОВК појављивала у све већем броју. Постојала је опасност од конфликта и оружаног сукоба током повлачења. Како је шиптарска популација започела убиства и рањавања цивила неалбанске националности, колона истурених делова 549. бригаде се пробијала преко Призрена да би се код Приштине прикључила главној колони Војске Југославије. За своје ратне заслуге, дејство и испољену храброст припадника, 549. моторизована бригада је одликована Орденом народног хероја.

Генерал Божидар Делић, командант 549. моторизоване бригаде

Генерал Божидар Делић, командант 549. моторизоване бригаде

„И овом приликом показало се да војска која је мотивисана, која има висок борбени морал, која зна шта брани је практично брана за агресора, без обзира колико он био надмоћан и у људству и посебно у материјално-техничким, односно борбеним средствима. Велики је број случајева херојског односа обичних војника и старешина нижег нивоа јер овде су посебну умешност у командовању показали ти непосредни командири одељења, водова, који су на ширини фронта од око 6 километара често били груписани у оквиру своје ватрене тачке и који су врло успешним маневром ватре успевали да задрже нападе вишеструко бројно надмоћнијег непријатеља“ – Генерал Божидар Делић, командант 549. моторизоване бригаде.[33]

 

Тактика зараћених страна

Војска Југославије

Војска Југославије је ушла у рат са вишеструко надмоћнијим непријатељем. Како је НАТО авијација имала потпуну превласт у ваздушном простору и непрекидно изводила борбена дејства, ВЈ је била принуђена да користи приручна средства и лукавост да би избегла и смањила губитке. Честе промене положаја, маскирање, прекид борбених дејстава, постављање лажних положаја, макета борбених средстава, вештачких топлотних и радарских зрачења („мамаца“), били су неки облици тактичких обмањивања агресора. Артиљерија ВЈ је била под посебним притиском са присуством страних инструктора и плаћеника опремљених савременим средствима лоцирања положаја дејства, што је њене борбене ефективе то значајно смањивало. Међутим, и под тим тешким околностима артиљерци су се трудили да пруже максималну ватрену заштиту трупама 549. моторизоване бригаде на првој линији одбране. Употребљавани су минобацачи калибра 82 mm, вишецевни бацачи ракета калибра 128 mm као и артиљеријска оруђа из других сектора у борбеном домету. Праћен је принцип сличан артиљеријској подршци снага у зони одговорности 125. моторизоване бригаде током Битке на Кошарама.

Делови државне границе минирани су пред отпочињање офанзиве.

Делови државне границе минирани су пред отпочињање офанзиве.

Војници ВЈ на редовном служењу војног рока, током 1998. стекли су борбена искуства и разрадили технике и тактике борбеног груписања и дејства у својој зони одговорности. У позадини, местима окупљања и концентрације радили су се заклони пуног профила уз коришћење приручних средстава за ојачавање истих. Користили су се редови балвана и дебели слојеви земље као осигурање у случају поготка минобацачких мина, граната и шрапнела. Овакви заклони су често спашавали животе војника током артиљеријских припрема и баражне ватре која је долазила са албанске стране границе. Сама граница је у одређеним проходнијим деловима била густо минирана по шеми шаховских поља. Јединице 549. моторизоване бригаде су на граничној линији и у дубини територије, на тенкопроходним правцима поставиле до 15.000 противтенковских мина и неколико десетина хиљада противпешадијских мина разних типова.[34] Коришћене су стандардне нагазне и распрскавајуће противпешадијске мине као и приручна експлозивна средства (ручне бомбе, експлозиви и сл.).

Војска Југославије је, и поред велике надмоћности непријатеља и константних напада из ваздуха, успела да пружи јак отпор. Артиљеријском подршком и великом агилношћу, ВЈ је доказала да је и поред 70 дана непрекидног бомбардовања била спремна за велике војне операције.[35]

Терористичка ОВК

Терористичка ОВК је масовно користила тешке митраљезе великог калибра за подршку напада копнених трупа.

Терористичка ОВК је масовно користила тешке митраљезе великог калибра за подршку напада копнених трупа.

Укључена у пешадијска дејства, терористичка ОВК је користила мешавину масовних пешадијских напада и убацивање трупа по групама. Први напади на јединице ВЈ су изведени масовним покретима пешадије у таласима. Они нису уродили плодом. Напротив, проузроковали су велике своје губитке у људству и опреми. Ова тактика је настављена током операције али су мање јединице у недостатку успеха почеле да избегавају директан контакт са јединицама ВЈ на првој линији одбране и почеле да се деле на борбене групе које су у деловима убациване на територију Косова и Метохије. Оваква тактика је дала одређене резултате у каснијим дејствима делом због минимизирања губитака и уочљивости терориста а делом и због бројчане надмоћности над јединицама ВЈ које су покривале тај терен. Велики проблем терориста представљало је и мешовито опремање где су неке групе користиле модерно и далекометно наоружање пореклом из Немачке и САД док је већина терориста користила застарело и прилично непоуздано наоружање лоше производње. Током саме операције, терористичка ОВК је у Албанији опремана из иностранства, са наоружањем које је између осталог потекло из Турске.[32] Као подршка копнених нападима коришћени су противавионски митраљези 12,7 mm као и минобацачи и остала оруђа артиљерије. Осим тога велики проблем представљала је и обука која је такође била различита од јединице до јединице. Док су неке групе обучаване дуго и уз посредство страних инструктора већина терориста је у операцију кренула уз слабу основну пешадијску обуку која је, у многим случајевима, трајала само четири недеље.[18] То је условило велике губитке у људству и дезорганизацију током првих напада. Терористичка ОВК је користила пропаганду пре и током дејстава. Након отпочињања Операције Стрела, 26. маја, агенција „Косовапрес“ је објавила почетак офанзиве у пределу Паштрика, заузимање целе планине, уништавање југословенских граничара и њиховог ратног материјала као и мале губитке на страни терористичке ОВК.[32]

НАТО

НАТО је осим недозвољене муниције користио и пропаганду током дејстава.

НАТО снаге су користиле и технолошку предност у оптоелектронској опреми за контролу артиљеријских положаја Војске Југославије, поседујући прецизне податке за контра-баражно ватрено дејство, дејства из ваздуха и навођење снага терористичке ОВК. Непрекидно су располагали са извиђачким подацима у реалном времену из беспилотних летелица.[37] У многим ситуацијама дејствовано је са стратешким бомбардерима Б-52 по тачкастим и појединачним циљевима. Тако су слабили распоред и уништавали делове формација ВЈ, са чиме су отварали поједине коридоре за убацивање и јачање албанских снага. Посебно су бомбардовани истурени положаји ВЈ у близини границе као и командна места у непосредној близини првих линија. Осим уништења борбених групација посебан приоритет је дат за прекид везе са залеђем и онемогућавање пристизања појачања и снабдевања из унутрашњости територије Метохије. Међутим, након престанка сукоба није утврђено да ли су ти напади стратешким бомбардерима Б-52 и Б-1 имали већи стратешки значај у уништавању важних војних циљева ВЈ.[38]

_____________
[1] By Rebecca Grant (June 2000). „Nine Myths About Kosovo“. Airforce/magazine „Девет митова о Косову“
[2] The conflict over Kosovo: why Milosevic decided to settle when he did, pp. 89.
[3] а б Henry H. Perritt: Kosovo Liberation Army – the inside story of an insurgency, pp. 199
[4] The Independent: War in The Balkans – SAS teams ‘fighting behind Serb lines’,, 16. мај 1999.
[5] а б в Др Пејчић, Предраг (2009.). „Агресија НАТО на СРЈ“. Војска Југославије у одбрани од агресије 1999. године, књига прва (Клуб генерала и адмирала Србије ed.). Београд. стр. 88.. ISBN. „Сведочанства“
[6] Johannes M. Becker, Gertrud Brücher: Der Jugoslawienkrieg, eine Zwischenbilanz: Analysen über eine Republik im raschel Wandel, pp. 139.
[7] Илустрована политика, 6. јун 1999.
[8] а б NATO’s air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue 1365, pp. 53. и 54.
[9] а б Disjointed War: Military Operations in Kosovo, 1999, pp. 56
[10] „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania“. The Washington Post. 2. 6. 1999. „НАТО помоћ такозваној ОВК“
[11] а б R. Craig Nation: War in the Balkans, 1991-2002, pp. 256.
[12] Clark, Waging Modern War стране 279. и 280.
[13] Independent International Comission on Kosovo (note 86), pp. 87.
[14] а б Matthew Kaminski and John Reed: NATO link to KLA rebels may have helped seal victory, The Wall Street Journal, 6. јул 1999.
[15] а б в г д Dana Priest, Kosovo Land Threat May Have Won War, 19. септембар 1999.
[16] „Jačanje upada iz Albanije“. Глас јавности. 9. maj 2008. „Напад из Албаније“
[17] Сведок: „Уништили смо им Атлантску бригаду.“, 20. децембар 2005.
[18] а б Paul Hockenos: Homeland calling: exile patriotism & the Balkan wars, pp. 238
[19] „Hjalp vi forbryterne til makten?“. „Да ли су криминалци на власти?“
[20] V Corps Task Force Hawk briefing; “Operation Victory Hawk After Action Report.”
[21] Unpublished documents, U.S. Army Europe.
[22] „Kosovo-Krieg und Interesse – einseitige Anmerkungen zur Geopolitik von Erich Schmidt-Eenboom“ (pdf) „Косовски рат и „камата““
[23] Unpublished Task Force Hawk Daily Situation Report, May 15, 1999.
[24] The Independent (Robert Fisk), 15. мај 1999.
[25] Екипа Гласа јавности, Нови правци напада на државну границу, Фељтон бр.39
[26] Екипа Гласа јавности, Нови правци напада на државну границу, Фељтон бр.41
[27] а б The Times: Air attack boosts KLA offensive, 1. јун 1999.
[28] а б Смиљанић, Спасоје (2009.). „Агресија НАТО на СРЈ“. Војска Југославије у одбрани од агресије 1999. године, књига прва (Клуб генерала и адмирала Србије ed.). Београд. стр. 71.. ISBN. „Сведочанства“
[29] Richard J. Newton: U.S. Troops Edge Closer to Kosovo, U.S. News and World Report, 7. јун 1999.
[30] Heike Krieger: The Kosovo Conflict and International Law: An Analytical Documentation , 1974-1999, pp. 317.
[31] Jonathan Steele, Ghost village marks the battle that ended the war, The Guardian, 17. јул 1999.
[32] а б в г Dana Priest and Peter Finn, NATO Gives Air Support to Kosovo Guerillas, Washington Post, 2. јул 1999.
[33] а б Изјава генерала Делића у документарцу »Стрела – битка за Метохију« аутора Милована Дрецуна
[34] Изјава генерала Делића у документарцу »Бомбардовање – како се водио рат« аутора Филипа Шварма и Радослава Ћебића
[35] The Washington Post: NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania, 2. јун 1999.
[36] Изјава Слободана Младеновића у документарцу „Стрела – битка за Метохију“ аутора Милована Дрецуна
[37] Tonny Capaccio: JSTARS Led Most Lethal Attacks on Serbs, Deffense week, 6. јул 1999., pp. 13.
[38] NATO’s air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue 1365, pp. 56.

Коментари (7)

  1. Jovan каже:

    Prava istina…. Slava i Hvala poginulim herojima!

  2. zeljko каже:

    slava im ja sam sluzio 2004 godine bio sam na bazi dobrosin

  3. Na severu svi...tvoji sinovi... каже:

    Slava svim Srbskim herojima!!!
    Pozdrav klasi dec. 98/99 god.

  4. Crnogorac каже:

    Ljudi pogledajte dobro kako RAT izgleda,onda cete vise postovati ZIVOT i ljude koji su dali to sto jedino zaista imaju u RATU!

  5. Srdjo каже:

    Turke nagovorise Nemce da nagovoru nasi bivsi saveznici da nas Bombadiraju!!! zato sto je dao Kol cerku Turcima sad posle 911 je im kasno

  6. Milan Avramovic каже:

    Ljudi moji ja sam bio na pastriku karaula gorozup dosta vojnika je poginulo i osakaceno se vratilo kuci da bi im seoski lopovi rekli da za njih nema posla u srbiji pa vi izvucite pouku iz svega sto sam vam ja napisao ovde i ako sledeci put bude rata u srbiji a oce budite sigurni neka idu anrej vucic i njegov brat i svi ostali mafijasi i bogatasi ja nemam sta da izgubim ako moram da napustim vojvodinu.Toliko od bivseg patriote koji je ostavio zdravlje na pastriku za svoju drzavu da bi radio za lokalne lopove za 100din satnicu .Ako ima neko da mi neveruje neka me nadje na fejsu Milan Avramovic.

    1. Bogdanovic каже:

      Bravo brate ja sam bio na vrbnici

Напиши коментар