Песме

Обилића синови

Јединица за специјалне операције (ЈСО)

Песник: Kentaur Wolf

praga

Баш при крају прошлог в’јека
на косовско поље равно,
против банде терориста
борише се Срби славно!

Бране своју постојбину
и светиње Немањића,
за предање свето гину
Лазара и Обилића.

Никад теже него тада
није било Србин бити,
по пети пут у вијеку
морала се крвца лити.

Са свих страна од свијета
бјелосвјетска олош креће,
ништа добро засигурно
они нама доњет неће.

Инструктори тајних служби
Енглеске и Америке,
бјеху дошли да обуче
Тачијеве следбенике.

Своја знања преносе им
јер доста су пута прије,
на невине нападали
то им ништа ново није.

Шиптарима да помогну
и Чечени љути крећу,
о њима вам браћо моја
ја опширно писат нећу.

Зна се добро за злочине
што су њини терористи,
по Русији почињели
сад су они дошли исти.

Шиптарима да покажу
како Србе треба тући,
а не знају да се многи
од њих неће вратит’ кући.

Кад се олош ова сјати
на косовску земљу свету,
на србску су сваку кућу
поставили били мету.

Планираху што је србско
до темеља да униште,
пале србске манастире
жене плачу, дјеца вриште.

Гробља србска руше они
да униште траг нам сваки,
а Србима у одбрану
пристизаху борци лаки.

Из сваке су србске земље
пристизали храбри борци,
србску нејач да одбране
млади србски добровољци.

И руска су браћа дошла
несебичну помоћ дају,
у борбеним акцијама
дужни њима не остају.

Са Кавказа пристигли су
ови љути руски лави,
смичу њине терористе
а враћају дуг крвави.

Ал’ највише у биткама
истиче се Чопор љути,
команданта Улемека
сада ћете причу чути.

О једноме догађају
у легенду који уђе,
како момци из Чопора
против силе иду туђе.

Ова прича браћо збори
о јунаштву три ђетића,
у којима засигурно
куца срце Обилића.

Њих тројица: Пирга, Паук
и Мутара младо момче,
Чопору су приступили 
кад крвава борба поче.

Судбина их нека споји
у косовске „Термопиле“
да борбена дејства воде
против ове мрачне силе.

Мјесецима њих тројица
куће своје не гледаше.
Каква кућа? Какав одмор?
Док се србство брани наше.

Њих тројица на задатке
увијек су скупа ишли,
по недељу дана не би
Јединици својој пришли.

Као некад у прошлости
кад су Турке уходили,
двије србске војеводе
ови гори нису били.

Улијећу код Шиптара
и планове њине гледе,
а смичу им старешине
ови момци стварно вреде.

Сам цар Душан да устане
и доведе своје борце,
позвао би њих тројицу
међу своје Черногорце.

Дани њима пролазише 
у борбена дејства љута,
Бог сам знаде колико су
крварили они пута.

Ратна срећа довела је
Чопор испред мјеста тврдог,
морају га освојити
ил’ ће јада бити грдног.

Шиптари се утврдили
у ровове и у транше,
не може им птица прићи
а камоли момче наше.

Тијех дана њих тројица
добили су одмор мали,
отидоше кући својој
свако Богу да захвали.

Што још увјек главе носе
на рамена своја мушка,
у снове им често до’ди
како србска пуца пушка.

Џаба кућна атмосфера
пријатељи, породица,
на Косово док се бори
славна њина Јединица.

Чини им се како гракћу
са Косова црни врани,
Бога моле да што прије
од одмора прођу дани.

Да се они опет врате
међу „вучју породицу“,
и да опет на окупу 
виде своју Јединицу.

Дани иду и пролазе
дошло вр’јеме да се пође,
сав се Чопор обрадова
када ова тројка дође.

Затекоше фронт крвави
ка’ што су га оставили,
из Чопора њима кажу:
„Ништа нисмо направили.

Не може се селу прићи
ни са једне друге стране,
ко зна што у њему крију
кад га тако јако бране.

Добили смо наређење
до даљњега да чекамо,
јер овако не можемо
нападнути оне тамо.

Све прилазе чврсто држе
стално су им будне страже“,
тако неко из Чопора
овој нашој тројци каже.

На фронту су дани дуги
а акција ниђе нема,
ова тројка издвоји се
па планове тајне спрема.

Агонију да прекрате
први њима Паук рече:
„Браћо моја дојади ми
да их слушам свако вече.

Из ровова ђе се смију
и маштају да су јачи,
упамтиће добро Чопор
сви шиптарски освајачи.

Ја предлажем, браћо моја
на ровове да кренемо,
Нас тројица са возилом
бар да муку прекинемо.“

Овај предлог њих двојица
са радошћу прихватише,
послушајте сада добро
што јунаци урадише.

Грану сунце са Истока
по Косову тјера таму,
на погодно мјесто стаде
да стравичну гледа драму.

Од како су устанули
њих тројица спремају се,
на ровове да ударе
а Богу се моле у се’.

На фијатку завирују
са свих страна плоче тврде,
а остали питају се
што то главе чине луде?

Нису ваљда полудјели
да овакве ствари чине?
они Прагу поставише
а позади слажу мине.

Муниције изобиље
у фијатку насложише,
а двојицу снајпериста
као браћу замолише.

Да их држе на нишану
и прекрате њине муке,
не дај Боже да не пану
у Шиптарске клете руке.

Снајперисти обећаше
у груди их срце стеже,
јер за ова три јунака
све их братска љубав веже.

Како неће са њима су
прошли више од по рата,
а сада је дошло вр’јеме
да пуцају у свог брата.

Ал’ и то је браћо моја
у тренутку овом боље,
него да их зла шиптарска
недељама рука коље.

Како кажу наши стари:
„Од два зла се мање бира“,
цио Чопор у тишини
слуша вјетар како свира.

Са глечера док чекају
поподневну смену страже,
да с нападом тада крену
неко од њих троје каже.

„Тад су они неопрезни
не надају се нападу,
кад ми с Прагом загрмимо
у грдноме биће јаду.“

Примиче се час одлуке
а са неба сунце сија,
гавранови црни гракћу
зна се биће погибија.

Тад на другој страни фронта
један дрски Шиптар каже:
„Вријеме је да се врши
поподневна смена страже.

Они тамо препали се 
од челичне гарде моје,
видите ли да данима
непомични они стоје.

О јунаштву нашем браћо
сав исламски свијет прича“,
тако овај горди Шиптар
чету своју увелича.

Оде чета терориста
да изврши смену страже,
то три вука посматрају
онда један од њих каже.

„Браћо моја вријеме је
да с’ уз Божју помоћ крене“,
у том трену узбурка се
прадједовска крв у вене.

Крв им кључа у венама
у фијатку док улазе,
свуд около протежу се
окупане у крв стазе.

Ко из неког хорор филма
ил’ из неке ноћне море,
отидоше три јунака
да се с бандом љутом боре.

Док с фиатком они иду
к’ Шиптарима боље брже,
њихови их снајперисти
у домету своме држе.

Кад су били недалеко
од ровова њиховија,
из фијатке Прага јекну
а са неба сунце сија.

Јечи Прага ка’ гром с неба
пометња се општа створи,
испред ове тројке наше
црна земља у плам гори.

Терористи поскакаше
из комфора и тишине,
виде да се на фронт диже
облак дима и прашине.

Прага сјече а падају
терористи ка’ откоси,
није чудо браћо моја
то Обилић млади коси.

Крв се лије на све стране
линија им прва клече,
онај исти терориста
сав уплашен браћи рече.

„Бјеж’мо браћо ми одавде
кукала нам мајка наша,
помога’ нам сада неби 
ни крвави Махмут-паша.

Да се може како створит’
сад на ову њиву бојну,
и да може да поведе
он са собом силу војну.

Слаба би му вајда била
против ових се не може,
најрадје бих браћо моја
из сопствене бјежа’ коже.“

То изрече па наредбу
да се бјежи чети даде,
бјежанија општа тада
из ровова њиних стаде.

Бјеже њини терористи
али многи побјећ’ неће,
што год више они бјеже
то гомиле све су веће.

Мртвих т’јела на све стране
а фијатка само иде,
зову Чопор снајперисти
да л’ и они ово виде?

Питају их, а од туда
њима неко одговара:
„Све видимо браћо моја
ка’ у она доба стара.

Ми одавде сада ћемо
сви у јуриш као вуци,
нека виде терористи
у каквој је пушка руци.“

У том трену полећеше
с положаја вуци горски,
Шиптарима тад би био 
и хоризонт узак морски.

Не би могли побјегнути
сви крилати да су они,
несрећна их судба срете
јер их вучји Чопор гони! 

Гони Чопор терористе
а с неба се сунце „смије“,
јер одавно посматрало 
баш овакве битке није.

То гоњење, браћо моја
није дуго потрајало,
куд би овај Чопор проша’
ништа није остајало.

Терористи попадаше
као снопље у гомиле,
Пирга, Паук и Мутара
постадоше симбол силе.

Када село освојише
од шиптарских терориста,
њих тројицу прогањаше
она стара мис’о иста.

Како у строј сад да стану
испред својих старјешина?
Јер наредба њина бјеше
непокретност и тишина.

То су они прекршили
сад их казна страшна чека,
да се Чопор сав окупи
командант је Цема река’.

У сред села у строј један
поређа се цио Чопор,
испред свих њих Цема стаде
па овако поче говор.

„Божја помоћ браћо моја“
проговори Цема јасно,
„Бог помог’о команданте“
одговори Чопор гласно.

Онда Цема њима каже:
„Нек’ иступе сва тројица,
на Вас данас поносна је 
цјелокупна Јединица.

Ка’ синове Обилића 
славиће вас србство наше,
а будућа покољења
за јунаштво чуће ваше.

Да таквија’ више има
не би стопа земље србске,
данас била под опсадом
арнаутске банде дрске.“

И на крају још им рече:
„Овај љути вук из горе,
част је мени предводити
момке што се ‘вако боре.“

Ово вам је браћо моја
истинита прича била,
како испред вучје чете
арнаутска бјежи сила.

У будућа покољења 
имена ће њих тројице,
помињати србске гусле
као понос ЈЕДИНИЦЕ!


Мајицу ЧОПОР можете наручити овде

Коментари (2)

  1. Crnogorac каже:

    Odlicna pjesma,
    steta sto je vrijeme takvo da se sve mijenja…

    Ipak zapamtice se kao junastvo starih Crnogorac iz mnogih nasih bitaka…….

    Kada ovo citate imate osjecaj da ste tamo na licu mjesta…

    pohvale!

  2. Goran каже:

    Brat moj veliki!

    Bravo junaci!

Напиши коментар