Пише: Јулијана Мркоња Марић
Тамо, иза бедема затворске тврђаве, физички одвојен од породице и целог света, на хлебу са седам кора, пуковник Милорад Улемек Легија пише књигу „Самурај – затворска филозофија” и дарује нам је као још једно своје књижевно дело, којим се богати српска књижевност.
Иако пуковник још на насловној страни апострофира да је реч о затворској филозофији онај читалац који буде имао среће да се упозна са књигом „Самурај” већ после првих прочитаних станица ће схватити да се ради о много дубљој, шкакљивијој, истинитиној, реалнијој и свобухватнијој филозофији од оне коју пуковник назива затворском. Затворска је само по томе што је настала на месту на ком јесте, а по свему осталом она је егзистенцијална јер се бави бивсвом и бивстујућим, али не једног човека већ једног народа и то не било ког већ нашег СРПСКОГ. Чак и тамо где јесте пуковник Улемек не престаје да размишља о народу за који је без размишљања жртвовао најлепше године своје младости, читав свој живот и никада због тога није зажалио. Чак и сада, одсечен од света, ограничен у кретању и комуникацији, он налази начина да свом народу ипак помогне и олакша. Некада је то радио мачем. Данас то чини писаном речју.
„Самурај” је апсолутна нефикција. То је мемораско-дневничка проза рефлсексивне оријентације која на моменте добија лирске бљескове на које само нечовек, оперисан од сваке емоције, може да не заплаче. Јер како један човек може да остане имун на причу о томе како држава остави своје најбоље војнике на милост и немислост Хрватима и пусти их да ослоњени само на своје способности и веру у себе саме и Бога преживе „Олују” и да при том још и спашавају конвој српских избеглица и да га спасу. И какава је то држава, а нажалост то је наша Србија, која те најбоље и најхрабрије синове свога рода изложи погрому, потрпа по затворима, одузмеме им одликовања и лиши их свих права и свих части?! Пуковник Легија пише о томе и то чини искрено и без намера да било коме подилази и када то чини из сваког реда избија понос на момке из Српске добровољачке гарде и Јединице, брига, братска и очинска љубав и туга за погинулима. Он не кука. Он се не жали. У својој најновијој књизи каже: „Милост не тражим, милост не дајем”. Тражи правду за своју Јединицу, за свој народ, за српску истину и то чини храбро и достојанствено као и сваки прави српски војник. И тамо где јесте он је командант који брине и који мисли.
Пуковник Легија је био сведок и актер свих најважнијих догађаја с краја двадесетог века. Он је симбол тог доба и с пуним правом може и треба да говори о свему што се догодило. И говори. То чини са довољне временске удаљености веома реално и прецизно и, надасве, искрено. Говори о догађајима и о себи самом и поноси се својим разумом и разумом своје Јединице у оном часу када разума није било у онима, који су оног 5. октобра 2000. повели демостранте на Народну скупштину. Био је довољан један секунд да се Београд окупа у крви и тај секунд је био у рукама Милорада Улемека Легије. Знао је да се није десио народ. Знао је да читаву ту шараду финасирју највећи српски непријатељи, да су је они и осмислили и исценирали и да неће бити боље, али није издао наређење да се разбију демонстрације. Стао је уз свој народ! Ни Милошевић ни они који су га сменили са власти нису разумели колико је света српска крв и колико је вредан један српски живот јер нису проливали крв за свој народ и нису бранили живот тог народа, па им је било сасвим све једно. Пуковник Улемек и његова момчад су сачували народ и тог 5. октобра у Београду исто као што су то учинили и у Крајини, у Босни и на Косову. Где је данас пуковник Улемек и где је његова Јединица?!
Пуковник је одвојен од своје деце, утамничен за нешто што није крив и што није учинио, а Јединица је расформирана. У сваком нормалном сиситему такви као пуковник и његови момци из Бразила се чувају јер од њих треба да уче млађи, а јединца као што је била ЈСО је понос унутрашње безбедности државе јер је дорасла сваком изазову. У такву Јединицу се улаже и она се јача на сваки начин јер они који у таквој Јединици служе своју Отаџбину воле безусловно и своје животе полажу на олтар српске слободе безрезервно. Они су спремни на сваку жртву и срамота је да се таквим људима играју политичари и политиканти.
Ни пуковника Легију ни његову јединицу нису хтели они који су осмислили петооктобрски пуч, а ови наши нису учинили ништа да их заштите. Зашто их нису хтели писац „Самураја” објашњава без лажи и соломонских одговора. Он каже истину у очи. Нису их хтели и сатанизовали су их на све начине да би могли од Србије да праве своју прћију, да би могли да купују и продају нашу земљу као да је њихова дедовина, да би могли несметано да тргују дрогом по читавој Србији, да би могли од светог Косова да направе базу за транспорт дроге и терориста широм Европе, да би могли да нам одводе децу, да их трују и да их уче како је нормално бити хомосексуалац или, још горе, педофил. Да би сртане службе могле да вршљају по Србији, да доводе на власт ко им се прохте и да уништвајау живот, моралне вредности, природу и природни поредак ствари пуковник Милорад Улемек Легија и његови храбри витезови су морали да буду склоњени. У неком нормалном сиситему и неком срећнијем времену они би били у читанкама и историјским уџбеницима, али данас и овде они су по најстроже чуваним затворима, обесправљени и изложени најгорим могућим тортурама. Психичким којима храбро одолевају, а физички их не дирају јер не смеју ни онда када им ставе лисице на руке.
У књизи „Самурај” пуковник огољује истину о ономе што нам се догодило и працизно предвиђа све што ће нам се дестити ако се не загледамо у себе и ако из прошлости не извучемо поуку. Када каже да је основно правило да би остао нормалан у затвору: „Избегавај прошлост, не размишљај о будућности и покушавај да се снађеш у садошњоси”, пуковник Легија нас учи како да преживимо ово што се дашава Србији јер Србија је окупирана и није само пуковник у „Алкатразу” и ми смо само наш затвор има већи привид слободе.
На језику који је разумљив сваком човеку, повремено користећи сленг и жаргон, на једноставан начин, Милорад Улемек огољава време које је стварао и које га је млело, али га није самлело, и себе самога. Никога не штеди и никоме се не удвара. Без лажи и улепшавања, без задршке указује на сву страхоту боравка у затвору и када то чини он се не жали већ указује свима онима који имају избор да се потруде да никада не заврше на месту на којем је он завршио. Његова прича је искрена и реална. Много приближнија, а усудићу се да кажем у овом часу и много потребнија, Србији и онима који треба да буду српска будућност, од „Проклете авлије” Иве Андрића. И како што нико није боље од Милоша Црњанског описао живот емигранта стварајући лик кнеза Рјепнина у „Роману о Лондону” тако нико у сваременој српској књижевности није боље, искреније и суровије није описао живот у затвору и живот човека који је супротсављен сиситему који преко државе уништава народ од Милорада Улемека Легије. Оно што спаја Црњанског и пуковника Легију је преживљено искуство и искреност у жељи за бољим сутра своме народу.
Док су пуковник Легија и Господин, прозни пандан Црном човеку Сергеја Јесењина, затворени у самурају, а ми овде где смо изложени испирању мозга и тортури да нам промене националну свест и да нас убеде да постанемо оно што нисмо и не можемо бити по гентском коду и вековном наслеђу, док читамо „Самураја” и жељно ишчекујемо следећу књигу нашег пуковника Легије било би добро да се бар једном дневно сетимо пуковниковних речи: „Ко нема сопствено самопоуздање на њега ће секундарни животни фактори који се налазе око нас и који настаје да нас ометају и утерају у онај тор где бораве овце, озбиљно утицати и тај ће, ако није на време успео да пронађе тај кључ заувек остати у том тору пуном оваца.” Ми не можемо и нећемо да животаримо у тору. Ми то не знамо. Ми смо чопор вукова.
Јулијана Мркоња Марић