Србија

Нисмо ми од јуче

Пише: Зоран Милојевић

11karikatura

Организатори гитаријаде у Зајечару потегли су у Америку да би за гитаријаду добили дозволу и назвали је – „Вудсток“! Блентавост се стиче рођењем, глупост се наслеђује, а незнање је садржај свега наведеног. Младим Србима, „бофл“ музичарима, стало је да у Србију доведу све оне дрогиране и вашљиве протуве, којима је једини животни циљ „да слушају добру музику…“.

Једног таквог који пева: „…Желим само да свирам, да се откачим и то је све…“, а који слави године безвредне музике, рекламира и РТС. Дејан Цукић! Човек без српског лика, српске речи и српске музике. Дејан Цукић! Инстант музичар, те-ве сваштар и водитељ, човек са туђом главом, херој дана без датума, кукавичје јаје у гнезду српске омладине. Читава та генерација музичара који су деведесетих свирали по трговима, није ништа друго данас, него што је и тада била: бескорисни зомбији с душом камелеона и телом змаја од папира!

Размишљајући о њима, волео бих да могу да кажем исто што је и дрогирани Мик Џегер одговорио када су га питали какве емоције има према шездесетим годинама: „…Емоције су одличне, ничега се не сећам!“.

Такозвани београдски интелектуалци су најгори део српског рода. У својим редовима почели су период робовања под Турцима да називају „заједничком историјом“. То могу да кажу само људи који на раменима носе туђу главу! И, при томе, добијају награде и признања за своју велеиздајничку улогу. Ти и такви „интелектуалци“, у тренутку када требају да рикну као лавови, претварају се у лукаве лисице.

Дракче Бакалин срео комшиницу, чланицу невладине организације, па јој се хвали: „…Најзад сам схватио с којим се државама Русија граничи“.
– С којим, знатижељна је комшиница.
– С којом она хоће!
Комшиница побеже љута…

Да Срби данас владају Србијом, после сведочења и лажи у Хагу, Соњи Бисерко би био одузет пасош, конфискована је имовина и добила би шут у дебело месо. Исто бих учинио и са Јеленом Милић, Соњом Лихт, Наташом Кандић, Латинком Перовић и Загорком Голубовић. Као прилог, ишао би поздрав којим би их поздравио и мој покојни Звонко Миленковић-Сисоје, из „Рокера с Мораву“: „…Море, марш, кад ти лепо кажем!“.

Годинама ми иду на нерве Срби и несрби ијекавци, који дрмају свим медијима и данас су савест Србије. Филип Шварм, Љиљана Смајловић и многи уз њих, докопали су се медијске моћи и ретко који брат Србин из Србије може да се пробије у те врхове које су заузели другови динарци. После се љуте кад им кажем да је Србија од четрдесет пете под окупацијом прекодринских и ловћенских Срба!

Србију сада занима да ли је Слоба убио све, од Бошка Перошевића, преко Баџе Стојичића и Ивана Стамболића, до Аркана. Да ли је Тито побио голооточане, Крцуна Пенезића и остале?

Деведесетих ми је омиљени јавни лик био Војислав Шешељ, после ми се наметнуо Вук Драшковић, а онда ми је најсмешнији лик постао „мали, сиромашни новинар“, Александар Тијанић. Данас ми је омиљени смешни лик, мали, дежмекасти „четвртко“, Драган Вучићевић, тв водитељ са сталном потребом за логопедом, „новинар“-потписник Вучићевих саопштења. Он је толико срастао са Болани Вучићем, да Дракче Бакалин једном није издржао него рече: „…Вучко мали, Болани Вучић велики, а отпозади ће бити средњи, на опште задовољство!“.

Вељко Одаловић, из села Старо Грацко, такмичи се у дисциплини проналажења српских злочинаца и места где су убијани Албанци. У име Владе. Али, никако да пронађе где су убијани Срби и ко су албански злочинци. Разумем ја да мој земљак Вељко, обавља налоге власти, али, шта је са налогом савести?

Извор: Таблоид

Коментари (1)

  1. Zoran каже:

    Добар, истинит чланак, али је стварнот на жалост далеко гора.

Напиши коментар