Незаборављени вук

Написао: Мирослав Величковић – Сеоски Песник

Посвећено Милораду Улемеку Легији

Вук чује Отаџбине зов
и први креће у ров.
Кукавица? За њега то не важи,
Он први је био на стражи.
С вером у Бога у одбрану српства
Вук креће са поруком да се предати неће.
Спреман за борбу до последње капи крви,
пушку у руке узима први.
Храбро је повео Чопор свој
у крвави бој.
Чујте Вуци, Србија је нападнута сада,
а за одбрану ми смо јој једина нада.
Сваког Вука храбро у очи гледа
са поруком да не сме да се преда,
јер ми смо Вуци, а не пси
и за Србију гинућемо сви.
Из битке у битку свој Чопор води
не жалећи ако га метак погоди.
И ако за Србију буде пао,
неће му бити жао,
јер Србија је само једна
и живота вредна.
У његовом животу било је много тужних ноћи и крвавих зора,
а Србија се бранити мора.
Само корак напред, за корак назад то није знао,
ако треба и живот би дао.
Имао је војничку част и дисциплину,
ниједну ману само врлину.
Умор и тугу ниси могао да видиш на његовом лицу,
био је пример за Јединицу.
Својим саборцима Звезда водиља,
у најтежим тренуцима највећа подршка.
Многима за плакање раме
и никада није остављао Вукове саме.
На његовом ратничком путу било је победа доста
и Он најбољи војсковођа поста.
Команданте наша дико
заменити те не може нико.
Било је тренутака када и пораза беше,
али његови Вукови га теше.
Вучији храбари погледи, подигнуте главе
и нове победе ће да се славе.
У вихору рата
гинуо је за Србина брата.
А, сад? Бачен у тамницу, заборављен од свих,
а први је гинуо за њих.
Стављен на стуб срама,
а ти Србијо не можеш да се одбраниш сама.
Потребан ти је Командант најјаче Јединице
да сачува твоје границе.
Да Срби живот у слободи проводе,
потребан ти је неко да први пред непријатеља оде.
Србијо имаш Вука,
који зна решење твојих мука.
Али, зар сад тај човек у Србији ни пет пара не вреди?
Зар такав борац у тамницу да седи?
Србијо свом рањеном Вуку извидај ране
и пусти га пре него да сване.
Да опет окупи Чопор свој.
Србијо одбраниће те Командант мој…