Велики сиви вук
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
Србине, ретко у шуму залазиш. Толико ретко да више не знаш ни ко ни шта у њој живи и њоме господари, па си престао у њој заклон, утеху и снагу да тражиш, па си престао да је поштујеш и да је се плашиш.
Одувек си био чвршћи, него стена, о чија рамена, ломише се копља и крвника чета, падаше к’о снопља, под шапама вука, навек уништена.
На пољима груде родне, некад силне, благородне, крв предака, узбуркана, у времену, наших дана.
Четврт века прећутаних прича, измучено и старачко лице, сред дрхтавих, исушених руку, крв црвена капа Јединице.
У тами, већ годинама, једне очи светле, мисли ка роду и отаџбини лете. Године мучне исписаше нове боре, „Не дај се, команданте!”, отаџибина те твоја зове! Уморним гласом теби се јада, за туђе грехе пред тобом на коленима пада.
Вече тихо, у грудима стеже српска крв ме за корење веже. Сањам шуме, долине, пољане, витезове славне, храбре дане…
На великом бојном пољу где крвави зној се лије, Вук љутито с душманином за слободу битку бије. Литре зноја проливено на прашњавом полигону, и по киши, сњегу, блату по стјенама и кањону.
Ближи се зора, скоро ће дан, позната слика опет ме буди. Није то јава, није ни сан, прошлост ми цепа срце из груди.
ЈСО је и од стране НАТО пакта и њихових аналитичких центара, у јавним и доступним документима, била представљена као озбиљна оперативна претња за њих.
Негде у свитање док преко скоћала причам са пријатељима, расутим по целом свету које мучи несаница. Неко куца поруку „Сећаш ли се вучице са Влакова”. И однекуд са неке давно потиснуте меморијске куке, у моју собу улази прича које се много година нисам сетио.
У поднебљу туге, бреговите живе, сјећања се роје, видици оживе. По старом обичају, са спојена три прста, тугом целивали, знамење часног крста.
Каква је то слика што ми тугу ствара? Слика ратних дана и бескрајне жртве! То је бедем палих који душу пара, подсећање живих на сопствене мртве.
Док шиптари и усташе, крволоке силне славе, од хероја својих, Србљи, окретосте своје главе…
Ратовао, веровао, чувао и бранио… Зао га је свет ранио и забранио… Падао је и устајао али никада није посустајао… Штитио нејач и свој чопор, остаде укус горак и опор…
Један по један храбри вук, одлази сам у мрклу ноћ. Завијање се његово претвара у хук, и тело његово губи моћ!
Сети се корена, сети се славе, сети се како пред нама обараху главе. Издајник шета, с бичем у руци, да л’ сте то овце постали вуци?
Поруку вам шаље стари вук с планине, нек се спрема чопор Српске отаџбине, границу нам опет душманин напада, вукови на ноге да мајка не страда…
Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Вук је паметнији, а за ту слободу везан је и снажан осећај поноса, без премца међу животињама.
Неки сасвим обични, мали, а опет велики људи, ту, око вас, сведоци стварања историје, знају делиће приче које чине један мозаик. Онога шта је ЗАИСТА било.