Освета страдалника
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
Велики сиви вук
За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није.
Урлик вука
Одувек си био чвршћи, него стена, о чија рамена, ломише се копља и крвника чета, падаше к’о снопља, под шапама вука, навек уништена.
Истина о васкрсу легенде
Било је то у Голубићу, на тромеђи где Срби вековима живе. Поносно одолевајући кроз те векове свим окупаторима. Увек приморани да изњедре неког новог неумрлог Гаврила, да докаже свима да је то земља Србинова.
Време суше
На пољима груде родне, некад силне, благородне, крв предака, узбуркана, у времену, наших дана.
Црвене беретке
У тами, већ годинама, једне очи светле, мисли ка роду и отаџбини лете. Године мучне исписаше нове боре, „Не дај се, команданте!”, отаџибина те твоја зове! Уморним гласом теби се јада, за туђе грехе пред тобом на коленима пада.
Куцај срце, ти вучија земљо
Вече тихо, у грудима стеже српска крв ме за корење веже. Сањам шуме, долине, пољане, витезове славне, храбре дане…
Напаћен и сакат
Ђе ћеш веће слике и прилике но кад земља не цјени ратнике. Ваљали су пред хордама љутим, сад о томе, боље и да ћутим.
Крвава беретка
На великом бојном пољу где крвави зној се лије, Вук љутито с душманином за слободу битку бије. Литре зноја проливено на прашњавом полигону, и по киши, сњегу, блату по стјенама и кањону.
Бесмртни зов
Ближи се зора, скоро ће дан, позната слика опет ме буди. Није то јава, није ни сан, прошлост ми цепа срце из груди.
ЗАБРАЊЕНА ТЕМА: Зашто су „Црвене беретке” морале нестати?
ЈСО је и од стране НАТО пакта и њихових аналитичких центара, у јавним и доступним документима, била представљена као озбиљна оперативна претња за њих.
На гробу палог јунака
У поднебљу туге, бреговите живе, сјећања се роје, видици оживе. По старом обичају, са спојена три прста, тугом целивали, знамење часног крста.
Небески батаљон
Каква је то слика што ми тугу ствара? Слика ратних дана и бескрајне жртве! То је бедем палих који душу пара, подсећање живих на сопствене мртве.
Заборављени
Док шиптари и усташе, крволоке силне славе, од хероја својих, Србљи, окретосте своје главе…
И пали су многи
Ширио је ветар зов линча и хајке, све ближе се чула галама хушкача. Нисмо дали псима до рањене мајке, борио се чопор срцем против мача.
Последњи бој Чопора
Кораци тешки као олово, Београд, Приштина, пут за Косово. Место страдања где све је почело, било је наше и биће поново…
Униформу вадим из ормара
Опет на нас крећу хорде црне, Па облаци усред зиме грме, Не чује се плач Српске нејачи, Ој, Европо од срамоте плачи…
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Васкрснимо Браћо моја, сви храбри Вукови, нек вас редом Бог све Благослови, нека се јаја од Великог петка, црвене ко Црвена беретка!
Вучја туга
Ратовао, веровао, чувао и бранио… Зао га је свет ранио и забранио… Падао је и устајао али никада није посустајао… Штитио нејач и свој чопор, остаде укус горак и опор…