На бојном пољу
Ноћ. Одавно је гаснуо и последњи сунчев зрак, уместо у постељу на положај морам поћ. И осећам самоћу. Проклети мрак…
Ноћ. Одавно је гаснуо и последњи сунчев зрак, уместо у постељу на положај морам поћ. И осећам самоћу. Проклети мрак…
Кад се сетим оних славних дана, Крфа, Вида и Кајмакчалана, Кад се сетим девет твојих рана…
Није песма, не знам шта је ово, плаче песник, плаче свако слово.
Кад зашуме воде до Јасена белих, И песми заузврат подигну двор, Задрхтаће земља од вапаја смелих, Телесима што храбро бранише ров…
О великим Јунацима, моја рука често писа, ал’ данима на памет ми, једна иста до’ди миса’…
Кад све прође и када утихне метака звук, не заборави у миру… ко је једном био – заувек остаје вук!
Газите храбро војници, Нека су чују кораци, Одјек нека преплави све, У име Србске заставе…
Систем те лаже, не веруј шта ти каже, овај живот је борба, од рођења до гроба, зато устани одма’!
Руска народна песма „Там шли два брата“ прилично је популарна међу русофилима у Србији. Њена популарност наручито је скочила по избијању сукоба у Новорусији.
Пјесма „Црвен цвете“, коју изводе сестре Ивана и Исидора Сантрач, а које су отпјевале многе пјесме о Косову, забрањена је на Јутјубу.
Вук чује Отаџбине зов и први креће у ров. Кукавица? За њега то не важи, Он први је био на стражи…
Последњи поход распетих, последња небеска војска, последњи јуначки строј, последња команда „за мном“, последњи лет орла, последњи српски бој!
Не спуштај поглед, пред судбином својом, Ти који се ниси ни смрти бојао, него си храбро пред ЧОПОРОМ својим, у прошлом вијеку јуначки стајао…
Питаћу те нешто, моралисто лажни тебе који с нашим душманима стојиш, ти си на слободи, а Вук је у апсу од помисли на њег’ да ли се још бојиш?
Дођи опет царе силни, велика је на Нас мука, Бог сам знаде како би Нам, добро дошла Твоја рука…
Зов одјекну седам пута, кроз планину пусту ову, а са друге стране брда, и његови њега зову…