Кад Гром зове – громови бију

Песник: Kentaur Wolf

Mi-24-JSO

Сваког пута браћо драга
пијем чашу ја опору,
кад се сјетим команданта
и запјевам о ЧОПОРУ.

Није чаша испуњена
горким листом што га зову,
него болом препуњена
сад слушајте пјесму ову.

О славноме команданту
и његовој ЈЕДИНИЦИ
како славне битке бише
тамо доље на граници.

Сад слушајте што се збило
кад командни штаб засједе,
у Београд да вијећа
како даље до побједе.

Скупили се генерали
а и нижи официри,
у свечана одијела
ка’ мир да се земљом шири.

Ка’ да није ратно стање,
и ка’ да се крв не лије,
од свих виших старјешина
само Бразил био није.

У свечано одијело
него овај јунак бјеше,
у маскирну униформу
јер га виле донијеше

са попришта крвавога
и пољана пуних крви,
зна се добро ђе се гине
Он је вазда био први.

Сада сједи и смара се,
докле неки мајор збори,
о тактици како треба
с’ Шиптарима да се бори.

А најцрње у тој причи,
јесте то што мајор није,
на бојиште ногом стао
н’о се неђе штабом крије.

И из штабних просторија
на мапама црта међе,
баш у часу када штапом
преко карте своје пређе.

На вратима неко лупи
и улеће без питања,
то везиста млади бјеше
Бразиловог „ручног ткања“.

Бразил га је обучава’
током ратних годиница,
на њега се ослањала
васцијела ЈЕДИНИЦА.

Још му име Псето даше
због вјерности доказане,
није лако вјеран бити
у крваве тешке дане.

Кад га виђе на вратима
Бразилу се осмјех врати,
тада ће му Псето прићи
и депешу неку дати.

Бразил стаде да је чита
а овако у њој пише:
Шиптари Нас опколише,
не можемо, брате, више

издржати ватру ову,
што сипају са свих страна,
ако одмах Ти не дођеш
ето Нама црних дана.

На дно бјеше потписано,
људи кажу по прилици,
Гром некакав за Бразила
и његовој ЈЕДИНИЦИ.

Кад поруку ову виђе
од срца се обрадова,
Бразил јер је знао да ће
прекинут’ се драма ова.

Тад главноме шефу приђе
и депешу ову даде,
сав зачуђен Он је узе
и полако читат’ стаде.

Кад прочита Он поруку
што од Грома ‘амо дође,
Бразилу је наредио
да што прије тамо пође.

Јер времена пуно нема,
да из замке Грома вади,
оно што му шеф нареди
Бразил оде да одради.

Чим напусти просторију
Он је Псету одмах реко’,
Од досаде ове брате
спасио ме сада Неко.

А сад зови „Чарли четир’“
и овако њима реци,
Опремите ви „Бумбара“
а ми ћемо као меци.

За двадесет стић’ минута
дуже Нама требат’ неће,
то изрече па с’ екипом
пут Косова Он полеће.

Боже један је ли ово
што прелеће небо србско,
гром ил’ муња што ће спржит’
арнаутско гнездо дрско.

Није него хеликоптер
што Бразила вози брата,
прослављеног кажу људи
ЈЕДИНИЦЕ команданта.

Не задуго после тога,
бјеху изнад базе своје,
сви чекаху сад да чују
у акцију позван ко је.

Слеће „птица“ са небеса
Бразил први из ње скочи,
а Остали сви у њега
уперили бјеху очи.

Као жедан чашу воде
сваки јунак у строј чека,
ког’ ће позват’ у акцију
онда им је Бразил река:

„До Громовог положаја
ми морамо брзо стићи,
у акцију ову са мном
четворица могу ићи.“

Тад имена рече њина
и улеће у „Бумбара“,
па кренуше у бој љути
ка’ у она доба стара.

Лети „Бумбар“ ка’ ‘но ‘тица
из њег’ Грома дозивају,
што да ради? што да чини?
упуства му из њег’ дају.

Рекоше му: „Кад Нас видиш
свијетлећу мину баци,
у сред њиног положаја
а Ми ћемо ка’ јунаци

осут’ Ватру све по њима,
неће знати што их снађе,
када горди „Бумбар“ почне
из ваздуха да их гађе.“

Гром му рече: „Разумијем
команданте муњо моја,
за мене је заповијест
свака часна ријеч твоја.“

Мало затим после тога
Гром погледа пут небеса
виђе да се „Бумбар“ ближи
док се земља црна стреса.

По наредби команданта
свијетлећа мина оде,
у положај међ’ Шиптаре
ђе ће борбе да се воде.

Из „Бумбара“ видјели су
траг зелени ђе ‘но пада,
посади је Бразил река’
напад креће са запада.

Још мало се приближише
онда Бразил њима рече:
„Сад удрите горски вуци
јер се тамно ближи вече.

Да Нас ноћ’ца не ухвати
тада би Нам било теже“.
Брате мили да си мога’
видјет’ како „Бумбар“ реже.

Како реже, како мрви,
положаје Арнаута,
чини ми се мили брате,
све их црна земља гута.

Гута земља Арнауте,
док изнад њих „Бумбар“ вије,
нико од тих „јуначина“
измолити нос не смије.

Н’о у рупе мишије се,
скриле сиње кукавице,
док изнад њих надлијећу,
припадници ЈЕДИНИЦЕ.

Ал’ ни то их спасит’ неће
од ЧОПОРА Бразиловог,
смртну казну сами себи
потписаше дана овог.

Са црном их земљом сравни,
од њих нико не претече,
ова битка оконча се
још не бјеше пало вече.

Тако Грома извадише,
из засједе ђе упаде,
да се врате бази својој
наређење Бразил даде.

У базу их дочекаше
како ваља и требује,
мало затим Гром их позва
и пуно се захваљује.

И још нешто да Вам речем
јер се прича ближи крају,
кад Гром зове, људи кажу
да громови ударају.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *