Бели вучјак

Пише: Небојша Јеврић

Негде у свитање док преко скоћала причам са пријатељима, расутим по целом свету које мучи несаница.
Неко куца поруку „Сећаш ли се вучице са Влакова?”
И однекуд са неке давно потиснуте меморијске куке, у моју собу улази прича које се много година нисам сетио.
Било је то прво ратно лето у Сарајеву из којег се повукла војска.
Уличне борбе по Добрињи, Аеродромском насељу…
Са студенских домова у Неђарићима гађају нас снајперисти.
Сваког дана неко гине. ЈНА се повукла, оставили су као застареле пушке М-48.
Када се на ту пушку монтира оптика постаје снајпер. Одличан снајпер. А у Сарејеву је остала фабрика оптике „Зрак”.
Они умеју да чекају. То је за снајперисту најважније.
„Није у Турском адету хићити” каже Ђорђо Шувајло робијаш из муслиманског логора за Србе „Силос”, у књизи „Сарајевски Аушвиц”.
На опљачканој писаћој машини, из једне књижаре у Добрињи, пишем о смрти која је ту око мене. Свакога дана погине неко од бранилаца Касиндолске, једине улице која спаја Неђариће са Илиџом. Од двеста седамдесет бранилаца погинуо је сто један ратник српски.
У пакао Неђарића стигла су два дечака из Краљева. Добровољци. Нису их у војску примили. Тек почели да се брију. Одрасли заједно, кућа до куће. И заједно кренули у рат.
Имена сам им заборавио. Ако сам их икад и занао.
Почео је напад на Рајловац.
На напуштену касарну у којој су сад локалини Срби. Неко је јавио да им треба помоћ.
„Јак си ми ти ратник. Кренуо у акцију са једнедним оквиром” каже ми покојни Томо Вељанчић, искусан борац са Трпињске цесте. А ја оквире са муницијом заборавио у кафани Мира Кењића у Неђарићима.
Смијем се. Смех је заразан на оваквом месту. Смеју се и остали.
И остајемо на положајима у Рајловцу читаву ноћ. Са мраком је престао и напад.
Само по негде се чује јединачна паљба на коју Срби одговоре рафалом.
Ноћну тишину сече и разбија завијање паса. Вучјака. Кад је војска отишла, оставила је компјутере без дискова и вучјаке. Данима везани, на сунцу без воде и хране, без водича и они су почели да луде.
Ветар пред зору доноси мирис лешине.
То смрди мртва баба. На ничјој земљи. Ничија баба.
На повратку дечаци из Краљева воде са собом скотну вучицу која само што се није оштенила. Мазе је и хране војничким конзервама. И име су јој дали. Лана или Луна, по професорици књижевности због које су напамет учили епске песме док су други слушали панк. И у коју су оба били заљубљени.
Однеће двоје штенади. Када се из рата врате. Радосни.
Вучицу смо одвели у двориште виле Влаково у „Упијевим” воћњацима.
Јединица се сместила по викендицама а штаб је у вили.
Нисмо стигли ни да се окупамо зову, из Касиндолске.
„Војска” Јуке Празине напада.
И опет у Касиндолску.
И опет напад одбијен. Само је један од наших погинуо.
Карљевчанин. Плавушан са рупицама на образима. Онај нижи.
Са другим дечаком из Краљева сву ноћ пијем босанску меку шљиву пуну метил алкохола. Покушавам да га убедим да бар он иде за Краљево. Да сахрани друга. Има времена да се врати. Потрајаће дуго. Причам му о Београду и девојкама. О Бермудском тоуглу. О журкама. Причам целе ноћи иако ни сам себе не чујем. Иако ни он мене не чује. Знам да је донио одлуку да се кући не врати. Да залудно причам. Али то јаче од мене. Заспао сам пијан и уморан пред зору.
Он је обукао белу тренерку, узео калашњињиков и шест оквира муниције. Никад се са Добриње није вратио. Кад су га нашли имао је само једну рану. Метак му је прошао кроз око.
Вучица се оштенила.
Било је шест младих од којих је један био албино, бели вучјак.
Дојила их је и није дала ником да јој приђе.
А онда је пала граната, ту крај њеног легла.
Био сам у Београду кад је до мене стигла прича да је полудела од експлозије и поклала сво шесторо.


Мајицу ВУКОВИ можете наручити овде




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *