Зов Кошара
Пише: Ненад Милкић, аутор књиге „Последња стража“
Дрхтиш ли вољена земљо
Дрхтиш ли несретна земљо када се њено име помиње?
Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила?
Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу – у караулу Кошаре?
Био сам клинац, тек стасао да се момком могу назвати, али недовољно одрастао да и сам пушку могу узети када су највеће силе света нагрнули од сила и беса на нашу Србију. Рушили су фабрике, болнице, школе. Убијали су путнике у возу, избеглице у колони, децу на ношама…
А далеко од очију јавности, ван пажње медија, уз знање само малог броја људи одигравала се највећа битка модерне српске историје.
Битка за Кошаре…
Њих тек пар десетина, оскудно одевени, често гладни, понекад и без наде у боље сутра, стајали су као стене које ни већи од агресора нису могли прећи. Бранили су сваки камен, сваку стопу, сваки пањ у рејону карауле. И све су одбранили, осим саме зграде.
Њој није било спаса.
Ни срушена ипак није се предала. Напуштена од њених браниоца, издана од властодржаца, остала је у гудурама Јуничких планина да срушених зидова и изваљених врата брани ту стопу српске земље.
Тамо не иду Срби, али ни Шиптари… Кажу да караулу чува мртва стража. Духови војника чији су се животи тамо угасили.
И сањају рушевине ове светиње дан када ће њени браниоци вратити и из пепела је подићи. Поново јој рогове на крову ударити, ватру у пећи наложити, спаваоне поспремити. Сања и самује у ледом окованој планини…
Тихо Србине… Тихо… Чујеш ли јаук? Чујеш ли зов?
Не, не бој се. То те караула зове да јој се вратиш.
Томе учи сина. О њој причај унуку. И увек, увек показуј у правцу где мртва стража брани срушену караулу.
„Тамо далеко, у оној планини,
срушена зграда тужна у осами,
крај ње мртав војник празном пушком
мртву своју земљу брани.“
Посетите званичну ФБ страницу књижњвника Ненада Милкића
www.facebook.com/poslednjastraza/
VECNA VAM SLAVA I HVALA JUNACI …!!!
Heroju sa Košara
Predragu Peđi Leovcu
“Brate, večeras ti se vraćam na Košare,
Vidiš, rana mi se skoro zamladila,
I na licu mi se ne poznaje ništa,
Metak me ne htjede, a ona će nekad,
Biti samo spomen sa bojišta,
Tamo se gine i ja moram ići,
A tebe brate, ako ko upita,
Ako se ne vratim, što sam tamo bio,
Reci mu da sam pao čuvajući
Moju Tikovinu i tvoja Korita.
Brate, večeras ti se vraćam na Košare,
Da vidim hoću li kog živog zateći,
Jer, srpski oficir bitku ne napušta,
Idem, pa a kad ću preko Metohije,
Potpuno sam pješke preći,
Dođoh samo da vidim majku,
I braću i oca,
I ove kruške divljake kraj puta,
Da moja duša, sjutra, kad je pustim,
Na Košarama ili na Paštriku,
Slučajno negdje ne zaluta.
I ode polako, preko livade,
Između hrastova, stazom kući
Poslednji zraci martovskog sunca,
Nad Ljubišnjom su umirali,
Njegovo lice milujući.
I danas poslije sedamnest ljeta,
Od kad je poginuo od Arnauta,
Ranjenog druga spašavajući,
Pogledah prema njegovom grobu,
Pa put njegove kuće stare
I čuh kako mi mirno govori
Ko da je pošao da bere jabuke:
Brate, večeras ti se vraćam na Košare.”
Rajko Palibrk
Pesma za Čitanke! Nek im je večna slava!
СВЕ У СВОЈЕ ВРЕМЕ
Svaka cast na ovako napisanom tekstu, sa toliko emocija i detalja koji su istiniti. Volim SRBIJU i ponosim se sto sam SRBIN. Vecna slava HEROJIMA nasim!
Bog dusu da im prosti
Слава Херојима!
Slava im!
Vecna im slava i hvala sto dadose svoje mlada zibote za svetu srpsku zemlju.
Vecna im slava!