Ватрено крштење код Девича

Песник: Kentaur Wolf

Неколико дана прије
ватренога крштенија,
за девичку задужбину
докле сунце љетње сија

Бразил бјеше са ЧОПОРОМ
у четврту Чарли базу,
о побједи србској мисли
и шиптарскоме поразу.

На кревету своме лежи
и размишља о крвнику,
докле Бора Чорба пјева
на радио пријемнику.

„Дан је тмуран“ и остало
како иде по том реду,
пјева Бора докле Бразил
скрива бијес у погледу.

Бора пјева, Бразил лута
беспућима Метохије,
у мислима куда горском
вуку лако проћи није.

Присјети се како прије
неколико дана оде,
са момцима у патролу
да борбена дејства воде.

И пунктове да им руше
што Шиптари поставише,
момцима је Бразил река’:
„То не иде браћо више

Да не смије полиција
својом земљом јавно ићи,
због дрскости Тачијеве
Шиптаре ће казна стићи.“

Још се Бразил присјетио
када хладна ноћ’ца прође,
како Он са својом четом
полицијском пункту дође

Ђе га Брко срете неки
и срдачно га он поздрави,
па га пита: „Јесте л’ опет
били у бој, Ви, крвави?“

Бразил њему одговара:
„Јесмо, Брко, ц’јеле ноћи,
а сад Нама ваља, брате
до Девича древног’ доћи

Да видимо монахиње.
Да ли њима нешто треба?“
Кад одговор Брков доби
ка’ гром да га уби с неба.

Њему Брко тада рече:
„Не смије се ићи тамо,
из штаба Нам то јавише
о томе ти тол’ко знамо.“

Плану Бразил као муња,
из очи’ му срџба бије,
тако нешто да му рече,
усудити ко се смије?

„Зар рођеном земљом својом
да не смијем више ходит’
тај се није још родио
нити ће се икад родит’.

Ко ће мени забранити
да Ја србском земљом ходим,
док је пушка у рукама
и док ЧОПОР љути водим.

Него рампу дижи, Брко
не иједи више Вука,
да ти не би истог часа
пресудила моја рука.

А овима мишевима
из главнога реци штаба,
за Бразила то не важи,
наредба је њина џаба.“

Виђе Брко шале нема
па наредбу хитну дава,
да се рампа одмах дигне
иначе му оде глава.

Једно момче рампу диже
Бразил одмах кроз њу прође,
са оклопним возилима,
да што прије лаври дође.

Колона се силна крену,
Бразил први пред њом иде,
искрено се нада да ће
из пунктова да их виде.

Прво што их на пут срете
барикада бјеше нека.
„Огањ живи нек’ је спржи!“
командант је Бразил река’.

Зајечаше митраљези
из њих живи огањ бије,
од Шиптара на овоме
пункту никог било није.

Препреку су ову прешли
као да је било није,
није чудо ко Бразилу
на пут грану ставит’ смије?

Онда даље наставише
кроз њихова села клета,
мало затим угледа се
пред ЧОПОРОМ лавра света.

Гледа Бразил стару лавру
у груди Га срце стеже,
ту је некад долазио
сјећање га за њу веже.

Сада све је другачије
затворена тешка врата,
Бразил гледа у бунилу
док га језа нека хвата.

Па отиде и покуца
на вратима манастира,
од туд’ нико не отвара
то Бразилу не да мира.

На послетку глас се неки
зачу као сјена нека,
„Отворите, ми смо, Срби“,
командант је Бразил река’.

Али нико не отвара
страх велики земљом влада,
онда Бразил набрајати,
сва имена поче тада.

Од владика и свештенства
у животу што упозна,
прозор му је отворила
монахиња када дозна.

За његову крсну славу
па му онда тихо рече:
„Мати наша болесна је
ево има неко вече

Како паде у постељу
и од тада не устаје.“
Бразил пита: „Да л’ вам хране
и љекова недостаје?

Све ћемо вам допремити
само реци света мати.“
„Све имамо добри сине
нек’ те рука Божја прати.

Нек’ те прати, нек’ те чува
од душманске силе туђе“
рече ово монахиња
па у лавру древну уђе.

Кад је прозор затворила
пут возила Бразил оде,
па онако у колони
кроз шиптарска села ходе.

Из бункера гледају их
ал’ не смију да се чују,
тако ти је брате мили
кад вукови дефилују.

Још бијаше у мислима
осветничким у том дану,
Бразил докле у собу му
баш Занети Буба бану.

У собу му Он улеће
као да га враг сам гони,
па онако зајапурен
каже да се буне Они.

„Ко се буни? Што то причаш?“
Бразил ништа не разбира,
„Омладинци“ – каже Буба
„не имају више мира.

На Лаушу би да иду
кажу да су спремни за то.“
Бразил на то осмјехну се
то је њему све познато.

Рече Буби: „Неће ићи,
не можемо клинце слати,
ми искусни у Лаушу
морамо се с’ њима клати.

Ја не могу допустити
да ми страда од њих неко,
још су млади и зелени“
командант је Бразил рек’о.

Када ово Буба зачу
то му право не бијаше,
ал’ Бразилу противречит’
усудит’ се не смијаше.

Па устаде и отиде,
и залупи собна врата,
Бразил на то је навика’
Занетија зна Он брата.

Зна Он да је јуначина
у ЧОПОР му нема пара,
па не може да мирује,
нити може да одмара.

На борбе је навикао
без акције Он не може,
сад је мирно па му дошло,
из сопствене бјежат’ коже.

Неколико дана после
из главнога штаба дође,
наређење које каже
на Лаушу да се пође.

Када Бразил ово зачу,
опет му се осмјех врати,
мало затим јунак овај
пред гардом ће својом стати.

Па им рече: „Гардо моја,
и вукови моји љути,
знам да ће Вам мило бити,
наређење ово чути.

Наредба је Нама дата
на Лаушу да се иде,
ко су Момци из Бразила
Шиптари ће сад да виде.“

Па им онда план показа,
и овако њима рече:
„Ноћне птице нека крену
чим зацрни тамно вече.

Нека они са опремом,
у ровове њине сађу,
а Наши ће у цик зоре
положаје да им гађу.

У шест сати прва мина,
на страну ће њину пасти,
тако ћемо Девич славни
сачувати од пропасти.“

Онда Бразил са својима
у акцију ову оде,
у његовим редовима
Обилићи нови ходе.

Боже један дивне чете,
која сада у бој креће,
овакви се засигурно
у скорије родит’ неће.

Млади момци, кршна стаса
а лијепих црта лица,
то је била такозвана,
Бразилова ЈЕДИНИЦА.

Кад ноћ црна земљу покри,
ноћне птице појурише,
у ровове и бункере,
црни погром направише.

Све на хладно и на тихо
ноћне птице редом смичу,
жива гласа не чује се,
шумом само вране вичу.

Ноћ одмаче дан се ближи
још је црна ноћ’ца била,
кад је задња ноћна птица,
задњи бункер напустила.

Па јавише команданту,
да задатак обавише,
онда Бразил и остали,
на Лаушу ударише.

Ал’ кад бјеху недалеко
од злогласног села овог,
акција се заустави
проблема ти ево новог.

Линија је прва била
испред кућа постављена,
у случају овом ватра
јача није дозвољена.

Још видјеше у сред села,
два бункера на врх брда,
та последња кажу људи,
линија је била тврда.

Тада Бразил замисли се,
па тактику нову спрема,
Занетија мора звати,
види да му друге нема.

Занетију одмах јави,
са клинцима приђи ближе,
Буба једва то дочека,
па на ноге момчад диже.

Задатак је Бубин био
положаје да им држи,
ал’ акција када крену
није мога’ да издржи

Он са миром но кад виђе
како Бразил напредује,
онда Буба као јунак
чети својој командује.

„За мном браћо на бункере,
ударимо, сад су наши,
од данас ће Наше чете,
сва Лауша да се плаши.“

Па кренуше горски вуци,
Занети их Буба води,
оваквога див јунака
неће скоро да се роди.

Бразил бјеше завршио
са чишћењем околине,
кад пуцњаву јаку зачу,
да долази са планине.

Па с двогледом поглед баци,
на бункере и планину,
кад се облак дима спусти
виђе стату јуначину

Занетија ђе му маше
са заставом Албаније,
са бункера шиптарскога
тамо више било није

Терористе ни једнога
све их Буба успавао,
овоме се од свег срца
и сам Бразил радовао.

Само му је криво било
на Занетија јунака,
што на своју руку оде
весела му била мајка.

Ал’ је Буба заслужио
током ратних годиница,
да кроз прсте прогледа му
од ЧОПОРА поглавица.

Ето, тако ова битка
приведе се самом крају.
Вукови је задобише
ка’ што само Они знају.

Мајицу МОМЦИ ИЗ БРАЗИЛА можете наручити овде