Приче ветерана

Тероризам је болест – позовите доктора!

Док се у духовно тмурној и туморној Србији велича дух неправде светских сила са намером да се српски народ унизи до њихове „висине“ ту и тамо, попут зрака сунца у густој буковој шуми, обасја нас и понека прича о људима истрајним, храбрим, неумољивим у борби за правду и своју земљу. И то не људима који живе у окружењу разјарених шиптарских крвника, убица деце и жетелаца, трговаца српским органима и продатих српских душа, већ оних Срба који се налазе на високом положају и уживају највећи углед и комфор који се у данашњој Србији може замислити.

Због оних горе наведених наших сународника, како му не би правили проблеме и намештаљке чему су највичнији, уместо целог имена Србина о коме пишемо, користићемо делимично његове податке. Пореклом је из Топличког краја, села у околини Прокупља. Студирао је медицину и по свршетку студија био запослен у КБЦ-у у Приштини. По завршетку рата, као и још 40.000 Срба из овог града, био је приморан да оде. Данас живи у Београду где ради као доктор специјалиста.

Пре извесног времена, али не баш давно, отишао је у посету својим родитељима који су остали у свом завичају. У разговору са мајком питао је да ли понекад одлазе у стару породичну кућу, одмах иза брда у чијем подножју данас живе. „Ћути сине, како да идемо, свашта се дешава тамо“. Село се иначе налази на 16 километара од административне линије са Косовом и Метохијом. „Шта се дешава тамо?“ Питао је доктор помало изненађено своју мајку. Она му укратко исприча да се много Шиптара тамо врзма и да у страху од њих они већ годинама не обилазе старо имање.

Да ли туга и сета због напуштене земље која је готово окућница имања на коме сада живе, да ли повређени људски понос и достојанство али нешто овом човеку није дало мира. Провео је још неко време у разговору, како не би успаничио родитеље због онога што намерава да учини а онда је искористио време за предах да узме аутоматску пушку које су још 90-тих биле додељене српским породицама угроженим од Шиптара, у сваки џеп стави по један оквир са муницијом тако да их је, са оним у пушци, било укупно 7 односно 210 метака.

Како људи често у таквој ситуацији одреагују и одјуре право на место где се неправда дешава, успут помињући мајку и фамилију ономе кога ће срести, овај пут случај није био такав. Доктор је хладне главе кренуо у обилазак свог имања. Попевши се на брдо био је изненађен оним што је видео. Ливаде су редовно кошене, њива засејана и обрађивана као када се нормално живело. Прошавши крај ливаде, држао се ивице шумарка јер није имао никакву представу са чиме ће се срести тамо. У једном тренутку до њега је допрла гласна музика. Ослушнуо је и схватио да долази из правца његове старе куће. Пришао је ближе, да може добро да види кућу, скинуо пушку са рамена и застао да неко време осмотри како не би непромишљено упао у неку опаснију ситуацију. Из куће је изашла „була“ односно Шиптарка износећи неке предмете, највероватније је прала посуђе или обављала неки сличан посао јер је сваки час улазила и излазила из куће. Из оближње помоћне зграде која је сада била претворена у шталу, изашао је Шиптар у радној полуподераној одећи, попут оних из партизанских филмова који је углавном носио неко сено и радио око стоке. А стока – стадо од преко 500 оваца! И све то на имању преотетом од његових родитеља и њега самог. Схвативши после неког времена да ту више и нема никога осим њих, узео је своју пушку и носећи је у руци спустио се до свог дворишта. Затечени Шиптар је схватио да се ради о Србину али задржавајући свој надобудни став храбро и одсечно га је упитао „који си ти?!“ Можда је мислио да му је снага у десетак овчарских паса од којих је сваки, не скачући са земље, могао да очњацима прекоље „дошљака“.

„Ко сам ја? Ти мене у рођеној кући питаш ко сам ја? Ко си ти, бре, и шта ћеш овде“?

Шиптар се мало тргне кад схвати с ким разговараа па крене са својом причом која га оправдава пред свим светским судовима. „Нама је тамо (мислећи на Косово и Метохију) све уништено, немам где ни ја ни моја породица. Морам негде да живим, ја овде сада радим“. Пси су све време лајали и кидисали. Већ су се опасно намерили да спасу свог газду све више показујући зубе и урлајући од животињског беса да се ништа од приче није могло чути. Не слушајући небулозе Шиптара, отимача који се правда истим оним причама као што су се правдали пред камерама на КиМ и пре више од десет година, доктор се окрене и кратким рафалима побије све до последњег пса. Не окрећући се више ка Шиптару који је и даље нешто говорио, доктор замени оквир, уђе у тор и редом из непосредне близине у цугу усмрти 150 оваца.

Још неко време су околним брдима одзвањали рафали и мекет оваца. Када се све утишало, доктор приђе Шиптару и гледајући га право у исколачене очи на његовом шиљастом и пребледелом лицу, одлучно каже да већ сутра не жели да га види на том месту. „Будем ли осетио само мирис ваше масти и лоја, наћи ћу те у коју год рупу да се завучеш па ћеш и за то да ми платиш“. Па се лепо, к’о човек, врати својој кући.

Сутрадан је доктор опет дошао са пријатељем који вози трактор, некако је осећао да шиптарска породица више није ту, сатима су скупљали лешеве оних 150 оваца и тим трактором их кроз шуму пренели на територију Косова и Метохије па бацили у неку јаругу. Шиптари су претходне ноћи напустили његово имање и кућу не остављајући ни најмањи траг да су ту и прошли а камоли живели. Вративши се код својих родитеља доктор је испричао да је у њиховој кући живела нека шиптарска породица али да су отишли, да се неће враћати и да они опет могу слободно да обрађују и користе своју земљу. Након кратког одмора доктор је опет отишао у Београд и вратио се свом послу.

Нико није приметио за годину дана такав криминал, нико чуо ни пуцњаву ни галаму ни видео породицу са стадом од око 350 преосталих оваца како прелазе административну линију нити тактор са 150 мртвих оваца који ту исту линију прелази и тамо и овамо. Где је ту закон, где полиција, где медији? Да, то јесте доказ да су Косово и Метохија Србија и да ће тако и бити а да се граница не сме постављати политички. Граница мора да буде постављена криминалу и да важи за те криминалце. А не да поштен свет мора да прелази окупаторске пунктове под претњом српског оружја и снага безбедности а шиптарски лопови и убице да шетају кад, како и где им је воља. Зар српску власт није срамота да јој се овако обесни појединци ругају а она да им још и прави државу? Колика је то смелост једног човека да се супротстави српској полицији, војсци и читавом систему и да толико дубоко у унутршњост територије узурпира имање и протера Србе одатле па још све то са таквом сигурношћу да преуреди то имање и на њему узгаја стадо од 500 оваца!

Да ли један, овако екстремни случај узурпирања српске имовине може бити усамљен? Како се то узурпација и коришћење имања људи који живе у непосредној близини тога а у страху не смеју ни да промоле главу, третира у Србији? Зар је онда заиста чудно што шиптарске дрвосече, које тек „наврате“ по дрва запуцају и по жандармерији? Тек онда то буде вест. А живот шиптарске породице од готово годину дана на узурпираном српском имању чак 16 километара у дубини територије Србије није прича за медије? Са власти смењују људе „зато што су Срби“ а све се то дешавало за време њиховог рада. Шта би тек било да у војсци, полицији и жандармерији раде они који „нису Срби“? А наговештаја има и то врло озбиљних.

У свакој земљи која држи до закона на ово би поштени министар полиције и министар одбране аутоматски поднели оставку! Проблем је само што ми немамо ни поштеног министра полиције ни поштеног министра одбране. А српски народ нека види па нека мирује док се све ово ради са Косовом и Метохијом и нека наивно верује да ће издаја земље бити крај свим мукама. У овој причи видимо шта је лек за српску бољку. Доктори могу да излече доста тога али не могу ни они баш све.

Осим можда оног „конзилијума лекара“ који одавно упозоравају „тероризам је болест, позовите доктора“.


Мајицу Тероризам је болест – позовите доктора можете наричити овде

Коментари (1)

  1. ДРАГАНешковић каже:

    Тероризам није болест, већ тероризам је страст, страст која поништава све научено и стечено из свог породичног васпитања и породичне културе. Стрст која лако и једноставно прелама у нама све опште вредности и рађа звер у нама која је спремна убити, убијати за рад неколико сребрњака. Страст је каписла која пламен разбуктава и која се врло тешко гаси, али неколико среврњака гаси тај пламен у нама. Према терористима треба се опходити терористички без и мало скрупула или колебања. Како сеју тако морају и да пожњеју. Само таква терористичка санкција према терористима тихо, лагано и постојано гаси плане страсти у нама. позз. ДРАГАНешковић

Напиши коментар