Ивану Васојевићу Јагуару

Песник: Василије од Семберије

Питаш ме за Јагуара,
за палога соко птића,
он је горе крај Лазара
и крај браће Југовића.

Из Сјенице родног града,
са двадесет четир лета,
где се као снопље пада,
где се брани земља света.

Васојевић у бој креће,
а храбри су вазда били
из кога се вратит неће
анђели га загрлили.

Дође време на Ивана
и он се у часу створи,
крвавије оних дана,
са зверима да се бори.

Одјекују Проклетије,
натопљени крвљу кланци
у јунаку страха није,
не рађа се такав мајци.

Кренуо је једног дана
и дванаест му другара,
није презо од мегдана,
славни водник са Кошара.

А триста на другој страни
ил’ тридесет на једнога,
а он се са четом брани,
Иван рода јуначкога.

Долетела црна птица
и крилима замлатара,
до Санџака и Сјенице,
нема више Јагуара.

Једанестог тог априла
пао је на Маја Глави,
већи јунак од Ахила,
Васојевић онај прави.

Расплела је сестра косе,
другог брата она нема,
мајку ноге једва носе,
Иван вечним сном задрема.

Поносни су твоји Преци
на Бихору, Лијевој Ријеци,
поносно је на те ево,
цело племе Васојево.

Комплет књига „Ми смо бранили Кошаре” можете наручити овде