Представници Ветерана ЈСО из Србије и Републике Српске учествовали су на десетом Церском маршу, који су, заједно са осталим учесницима марша, препешачили тридесет пет километара у част јунака Церске битке, од Шапца ка Текеришу.
Усташе су, захваљујући војној помоћи Запада и расулу у српској војсци, успеле 1995. да ураде оно што је Павелић започео ’41.
Свима који су ме питали дајем реч а уједно и најављујем да ћу наредне године објавити роман који ће се тицати ратних ветерана али не на начин описивања суровости…
Борко је 1973. годиште, рођен у Београду, а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-их. Отац му је радио у ИМР Раковица као мајстор, а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи…
Негде у Босни, ’90. и неке, био сам сведок страдања и погибије тројице наших бораца. Тада су од експлозије гранате хаубице Алијиних артиљераца на лицу места погинули Ђондир и Робија, а Риле тешко рањен. Том приликом је тешко рањен и Чираш, новинар. Граната је пала буквално под ноге Рилету и Ђондиру.
О великим Јунацима, моја рука често писа, ал’ данима на памет ми, једна иста до’ди миса’…
И пролазили су у тим својим дивним униформама крај мене… И изгледали су тако поносито… Силно! …А ја сам стајао, ту, крај реке.
Ветерани Републике Српске реаговали су на наступ предсједника СДС-а Младена Босића на БН телевизији који је рекао да су, цитирамо, „упрегнути од стране Додика“ и наводе да, ако Босић мисли – ако је он упрегнут у Сарајеву – да и нас неко у нашој Српској може упрегнути.
Србија је данас као рањени лав. Гледа како јој „хијене“ (политичке странке) кидају месо. Да би „рањени лав“ устао, требају му млади из његовог чопора, да разјуре лешинаре. Ако не дођу на време, и они ће постати жртве хијена.
„Чуди ме изјава премијера Вучића да је сигуран у то ко је починио злочин у кафићу „Панда“ у Пећи али да нема довољно доказа за то“ каже за „КМ Новине“ пензионисани пуковник МУП-а Славко Никић.
По налогу Тужилаштва БиХ Новом Граду лишено је слободе пет лица, а врше се противуставни претреси на укупно четири локације. Претрес траје и у згради Станице јавне безбједности коју су опколили припадници Сипе.
За кога сам крвав био бој, Мислио сам ја за народ свој, Отаџбина звала Србина, Да је брани од злих душмана…
А стидећи се својих, наша земља слави туђе. Војске, ветеране… Зато нас и не воле. Јер оно смо, што они нису и никада неће бити. Јер их подсећамо. На њихову издају.
Зато НАС никада неће звати на параде и свечаности. Да им не потамнимо ордење и чинове. Они знају боље славити наше битке. Од нас самих. …јер догод је иједан од нас жив, подсећаћемо их на то. Да су дошли после нас. Преузели наше заслуге. Заклањали се иза наших победа и жртава…
Ратни пуковник Славко Никић на свом фејсбук профилу оставио је веома забрињавајућу поруку – да му је живот угрожен: „Приказан сам као убица, и тиме доведен у смртну опасност.“
У случају да агенти Вашингтона организују недозвољене акције у нашем граду, биће предузете одлучне мере како се не би дозволила дестабилизација ситуације, упозорио је председник Савеза десантних снага Русије Валериј Востротин.
Ама људи, као да је јуче било када се шачица нас, који смо веровали у нешто, кренула негде. Без најава и помпи. Без ударања у прса и… привлачења пажње по сваку цену. Тихо. Једино су трештале четничке песме на касетофону минибуса којим смо из нашег родног града ишли ка нападнутим српским земљама.
Тешка ли је земља друже, где ти палом кости леже, да л’ и мртав стражу чуваш, да л’ од тебе и сад беже…
Оскудица у малој кући највидљивија је када се помене храна. О сеоским славама и преславама Зокију неко нешто и понуди, али он нема фрижидер, па не може много да узме. Оно мало пасуља и кромпира што добије, каже, збрчка како зна и уме, па има шта да једе неколико дана.
