Песник: Саша Ћулибрк
Ноћ.
Одавно је гаснуо и последњи сунчев зрак,
уместо у постељу на положај морам поћ.
И осећам самоћу. Проклети мрак.
Ногу пред ногу, тихо, полако,
иде колона, промичу сенке,
мислима својим занет је свако,
на особе неке, крајеве далеке.
Осећам тешку празнину рова,
осећам тугу, самоћу ћутим.
Толико нада, жеља и снова…
Несрећу неку и борбу слутим.
Упитах небо где ли је она,
тако ми блиска, далека сада,
сав живот мој и најдража моја,
да ли ме чека, да ли се нада.
Да ли осећа сву моју тугу,
бездан самоће, бола и јада,
дал жеља моја победит може,
даљине ове што деле сада…
Без одговора се питања множе.
Оћутах на себи прве капи кише,
донео их ветар у одговор свој,
одговор разумех, то је нешто више,
то су сузе Божје пред сутрашњи бој.
Први зраци сунца падоше на поље,
на кукуруз златни и ровове наше,
са зрацима сунца падоше и зоље,
и први рафали. Јурнуше усташе!
Покидане наде од вриске куршума
и топова силних што земљу парају…
Гледао сам као у сну сав тај кошмар
и другове своје, мртве где падају.
И јутро се тада у вечност претвори,
усијане пушке, охлађена тела…
Ја замолих Бога земљу да отвори,
мртве да сахрани, живе да одмори,
да живи престану чинити недела.
Над пољем се вије злокобна тишина…
Мирис од барута, паљења и крви.
Победили јесмо, нигде трунке среће.
У грудима само огромна празнина,
кол’ко нас слободу дочекати неће…
…у лето 1991.
(Из збирке песама „Вечности тренутка“)
