Вук самотњак

Песник: Младен Шарчевић

У сред једне густе шуме
докле мјесец земљу грије,
стајао је вук на ст’јени
са њим никог било није.

Усамљеност њега тишти
годинама Он сам лута,
свој би чопор угледао
у години бар два пута.

Крај осјећа да је близу
тешке су му старе кости,
припрема се да се задњи
пут од чопора свога ‘прости.

Завијати Он тад’ поче
зов се његов шумом шири,
разноси га повјетарац
што планином тихо пири.

Зов одјекну седам пута
кроз планину пусту ову,
а са друге стране брда
и његови њега зову.

Знају да се нешто збива
па ка њему појурише,
кад су стигли схватили су
да Он живјет’ неће више.

Нашли су га на стијени 
како лежи сав без снаге,
очи су му засијале
кад угледа своје драге.

Кад их виђе на окупу
с осмјехом му глава паде,
на сред ст’јене а његово
срце тада лупат’ стаде.

Нема овог самотњака
да планином смјело ходи,
из чопора његовога
самотњак се нови роди.

Исте ноћи Он напусти
чопор с којим ‘амо дође,
и планином овом пустом
без икога свога пође.

Мајицу ЧОПОР можете наручити овде