Зовем се, вели, Мишо, тек толико да би донекле открио идентитет. Човјеку у рату име ништа не значи, он је само број на невидљивом, али стално промјењивом списку живих и мртвих.
Војвода Василије Васке Видовић, мој војник и саборац, мој пријатељ и мој брат. Човек са срцем великим као кућа, борац, херој, легенда, једном речју Јаро.
Помоћник команданта Јединице за специјалне операције Звездан Јовановић рекао је у завршној речи на суђењу пред Специјалним судом да није било никакве оружане побуне ЈСО ни по једном основу против сада непостојеће државе СР Југославије.
Милорад Улемек Легија је на данашњем суђењу пред Специјалним судом у Београду имао завршну реч, на суђењу о протесту Јединице за специјалне операције (ЈСО).
Ратовао, веровао, чувао и бранио... Зао га је свет ранио и забранио... Падао је и устајао али никада није посустајао... Штитио нејач и свој чопор, остаде укус горак и опор...
Иако већ 10 година неправедно труне по аустралијским, па усташким истражним казаматима, оптужен без доказа за (не)дела која су му лажно приписана, осуђен и пре суђења, и данас уз његово име стоји епитет - херој.
Није срећа оно што нам душман поје. Није живот сине, сто безстидни лажу. Мисле им'у много, а толко се боје. Србија је, сине, живот за живота! Да су икад сјали, смели би да кажу; У презрењу смрти лежи сва лепота!
Припадник Јединице за специјалне операције Бранко Берчек преко свог адвоката, Зоре Добричанин Никодиновић поднео је Специјалном суду у Београду захтев за понављање поступка у ком је правоснажно 2005. осуђен на максималну казну од 40 година затвора.
Углавном, прозивају нас они који су се скривали под женину сукњу, бјежали од пушке ко враг од крста. Ми смо били тамо кад је требало, нисмо ратовали за паре и привилегије...
Неки сасвим обични, мали, а опет велики људи, ту, око вас, сведоци стварања историје, знају делиће приче које чине један мозаик. Онога шта је ЗАИСТА било.
Стајао сам на торњу који је неким чудом остао читав и гледао пустош око себе. Све је било разваљено и уништено. Гледао сам у остатке нашега Центра у Кули.
У рану зору 5. марта 1998. године група шиптарских терориста напала је патролу полиције у селу Лауша и ранила двојицу полицајца. Након овог терористичког напада полиција је покренула потеру за терористима који су побегли ка Доњем и Горњем Преказу у рејону Дренице, и тамо се забарикадирали у већ унапред припремљене бетонске бункере и ровове.
Дуго пласирана теза како је ЈСО 2001. године извела оружану побуну против које је био тадашњи премијер Зоран Ђинђић, док је Коштуница „саботирао“ причом да и „лекари штрајкују у белим мантилма“, пала је у воду!