Приче ветерана

Под очевим шљемом

Пише: Б. Рибар

Зовем се, вели, Мишо, тек толико да би донекле открио идентитет. Човјеку у рату име ништа не значи, он је само број на невидљивом, али стално промјењивом списку живих и мртвих.

Борио сам се на Добрињи од првог дана рата. Тамо сам и рањен.

Са мном у јединици био је један Хранислав, родом из Праче код Пала. Диван човјек, људина… Недуго, након што је замјенио друга на осматрачници огласио се снајпер. Истрчим доље и видим га како се болно превија. Дигнем га и одмах примјетих на шљему оволику рупу. Позовем и остале из јединице, однесемо га до команде, дођоше болничка кола. Али спаса није било. Какав човјек! Увијек, готово по некаквом правилу, гину фини, поштени људи.

Само два дана прије Хранислављеве погибије, син му је отишао на одслужење војног рока. Шљем смо сачували да га дамо његовом сину – војнику. Чуо сам да ће доћи да узме ту успомену на оца.

* * *

Све је у овом рату стравично и потресно. Чини ми се да ћу увијек осјећати мирис изгорјелих људских тијела у запаљеном транспортеру.

Слика мајке која је дошла да посјети сина, а нико од нас да скупи храбрости да јој каже да је погинуо. Само дан раније су разговарали, питала га је шта му је потребно да му донесе. Сједи нијемо на клупи испред једне гараже, са завежљајем у крилу, мајчински не слутећи губитак дјетета.

Најрадије, све бих то да заборавим, да се ничег не сјећам, али…

Коментари (2)

  1. Богдановић каже:

    Слава му!

  2. Нинковић каже:

    Звао се Хранислав Нинковић родом из Праче код Сарајева …. Погинуо је од снајпера 14 јула 1992 као борац војске Републике Српске на Добрињи

Напиши коментар