Досије

Српски Мефисто без кога ни коначна српска пропаст неће доћи

Пише: Милица Грабеж

Међе Вука манитога

Случај Вука Драшковића, новог лажног цара Шћепана, много је више клинички, а много мање четнички, те тако данас потврђује тезу да је Србија сигурна кућа и најбоља домовина популистичких хохштаплера без морала и стида. Овај „осветник Косова“, „освајач“ северне Далмације, Славоније, Барање и Западног Срема, командант Српске гарде који се никада тако није представио, данас јуриша на српске барикаде и позива на ново поробљавање Срба. Од сиромашног колонисте из Херцеговине, заједно са својом супругом Даницом Драшковић (из сиромашног Бјелог Поља), постаће убрзо газда и господар. Опељешио је Београд и Србију за неколико стотина станова, локала, вила, за десетине милиона евра. Његов шурак Веселин Бошковић убијен је због похлепе, а брат му је Родољуб збрисао из Србије, након што је такође опљачкао Србију за десетине милиона.

Бивши новинар, бивши саветник, а по потреби разних режима и цинкарош, трибун, лажов, министар, писац, неверник, верник, комуниста, антикомуниста, Христ и антихрист, шовиниста и мондијалиста, српска сабља у Санџаку, косовски плачни Јеремија, и ко зна шта све још у досадашњој биографији, Вук Драшковић данас „храбро и одлучно“ препоручује обрачун са преосталим Србима на Косову.

На последњој октобарској седници Главног одбора Либерално демократске партије, Драшковиће је пред својим новим компањоном Чедомиром Јовановићем дословно рекао да је у Србији на сцени поново „1990. година“ и „плима лудила“.

Онда је наставио још жешће:

„…Овог 9. децембра, опет ће се гласати о будућности Србије, али у Бриселу. Савет Европске уније гласаће о ономе што се урадило у Србији до тог 9. децембра, рекао је Драшковић. Ми нећемо добити статус кандидата ако нашу будућност у децембру, као што чине сада, трасирају људи у чијим мозговима расту балвани…То су исти они из 1990. године, исти академици, писци, милешевски црни анђели, журналисти, мафијаши, који су у међувремену добили и подмладак…У којој се то шуми секу балвани на Јарињу? У истој као и они у Книну! Они који су говорили да се Книн брани у Тењу, сада говоре да се Србија брани на Јарињу!“

Је ли то говорио онај исти Вук Драшковић који је у предвечерје страшног крвопролића потпаљивао управо Србе у Книну и храбио њихову „балван револуцију“? Је ли то онај исти Вук Драшковић који је на оснивању националистичког друштва „Сава“ (претече Српске радикалне странке и Српског покрета обнове) у Новој Пазови 6. јануара 1990. године претио да ће српски Книн, српска Костајница, српска Лика, српски Двор на Уни, српски Карловац, српски Огулин и све остало чега је могао да се сети, постати део „српских земаља“, милом или силом?

Ко га добро познаје, није му тешко да одговори на та питања…

Овај безумник, који је цртао „шарене мапе“ Босне и Херцеговине и доносио их рушитељу Југославије Стјепану Месићу на „ауторизацију“ (па му је Месић подругљиво рекао: „…Нацртаћу Вуче и ја теби једну!“), данас, 2011. године, јавно се удвара Чедомиру Јовановићу, све гадећи се „академика, писаца, милешевских црних анђела, журналиста и мафијаша“, као да их никад није познавао, као да није свој бестидни поход почео управо са тим истим „журналистима“, патетичним песницима, академицима и љубитељима славских колача и милешевских анђела.

Али, има нас неколико милиона који се и њега гаде. То су они „еврољуби“ којима се прикрао у последње време, увидевши да сам на изборе не може јер је политички мртвац.

У књизи „Злоупотребљене институције – Ко је био ко у Србији 1987-2000“, коју је издао „Фонд Биљана Ковчевић Вучо“, Драшковић је „и безбедносних разлога“ заобиђен у широком луку.

Сујетан до неба, какав је иначе, завијао је по новинама да га нигде нема:

„…Нема ни речи о деценијској борби СПО и демократске опозиције против режима Слободана Милошевића. Тако се у књизи не спомињемо ни СПО ни ја као организатори 9. марта 1991, нема ни речи о мом хапшењу. Видовдански сабор 1992. не спомиње се, као да није ни постојао. Нема ни јунских демонстрација 1993. нити хапшења и пребијања Данице и мене, иако је на тај догађај реаговао цео демократски свет. Нема коалиције Заједно и њених тромесечних демонстрација 1996. и 1997. Нема ни слова о злочину на Ибарској магистрали 1999, као да се није ни догодио. Не помиње се ни оснивачки састанак ДОС-а у Српском покрету обнове. Такође се не спомиње ни будвански атентат на мене у јуну 2000. године …“

Погодило га је то што је у књизи „славних левих аутора“, у политичкој каријери био само два месеца потпредседник Савезне владе 1999. и „ништа више“. Нема чак ни „дијагнозе“ да је „болестан човјек“, коју му је бивши пријатељ, епископ Амфилохије Радовић очитао недавно, поводом срамних изјава о Косову.

Какав може бити човек који се овако и оволико ангажовао у свакој несрећи Срба у последњих четврт века и више?

Бивши човек и његова прошлост

Само двадесетак година раније, слао је Вук Драшковић  своју паравојну формацију, своје тек формиране „гардисте“ састављене од уличних фајтера, недоказаних спортских шампиона и масе лумпенпролетера, да изгину ако треба само да одбране вољу за самосталност Срба у Хрватској, и њихово право да своје нове границе нацртају управо „балванима“ и сличним барикадама.

Мада је од тог сулудог и страшног времена до данас протекло много воде братским рекама Савом и Дрином са притокама, али и много крви, и узводно и низводно, Вуку Драшковићу није на памет пало да макар негде положи венац трагичним херојима ништавила, у које их је он лично отерао, својом отровном идеологијом.

На такве парастосе одлази само митолошком  линијом сваког динароида, од Славије до Теразија и Трга Републике. Све ван Београда за њега је увреда. Данас се отворено стиди оних који су гинули за њега и због њега, а једном годишње обилази само споменик Кнезу Михаилу и полаже венац у знак сећања на погинулог младића, Бранивоја Милиновића, који је пао од револверских хитаца пожаревачке полиције 9. марта 1991. године, али на сасвим другом месту, у бившој улици Маршала Тита (данас Краља Милана).

Зашто Драшковић „жали“ за Милиновићем на погрешном месту? Ко га добро познаје, за њега је добро место само оно где он може да направи своје политичко позориште, оно које му нуди максимум могућности за личну промоцију, а то је у овом случају Трг Републике, и споменик Кнезу Михаилу.

Тамо, преко пута, тог 9. Марта, попео се уз одобрење бивше директорке Народног позоришта Виде Огњеновић (која никад није ушла у његову странку него је и онда била и данас је у чланству Демократске странке), а онда је, седећи  на балкону, са микрофоном у једној руци, цигаретом у другој, и ногама лежерно прекрштеним, командовао „јуриш“ пролетерима града Београда и придошлом народу из унутрашњости.

Да, истина је, видео је овај необољшевик себе као новог Лењина и Троцког (само је ту идеологију и познавао), а народ као једну употребљиву масу ка вишем циљу. И није се много устручавао да то и саопшти. Његова простачка поимања „великих сила“, његово разумевање америчке моћи, његова  мизерна апологија свега што је западњаштво као војно-политичка стратегија донело Србији у последњих пола века и више, најобичнија су кафанска наклапања полупијаних „познавалаца материје“.

Његова „дела књижевна“, никад ни у једној књижевности не би била истински књижевна. Његов политички „тестамент“ боље да не оставља никоме, јер, ту је реч о реторици која припада политичкој филозофији неписмених сељака из Херцеговине са почетка XX. века.

Али, као у инат свему што се коси са здравим разумом, Драшковић који је био један од кључних потпаљивача идеолошке, верске и националне мржње у некадашњој Југославији данас је евроатлански трибун са „препоруком“ вишеструко компромитованог новинара агенције Тањуг и саветника осведочених комунистичких диносауруса, до којих функција поштен човек није могао доћи без дебеле везе или још дебљег залагања другова из ондашњих служби безбедности.

Но, Драшковић је у тим околностима био нешто сасвим треће…

Службин певач за јавне намене

Заврбован још као студент (са кодним именом „Прењ“), био је дика и понос југословенске УДБЕ, службина креација од главе до пете, спреман на све само да нахрани своју болесну сујету, да реши своје динарске комплексе и покори и леве и десне око себе, те да се коначно као човек удоми у граду Београду, том митском окупљалишту амбициозне сиротиње, превараната без стила и читавих сеоских задруга, од Црне Горе па до Баније и Лике.

Био је добар писац само за онога ко није прочитао ништа озбиљније од њега самога. На жалост, многима је са њим књижевност и почела и завршила…

Настанио се Вук Драшковић, још осамдесетих година,  у срца и душе наивне масе жељне промена, гладне истине о Другом светском рату, излуђене од деценија разних комитета и централа, и ту је испустио своју идеолошку отров, копајући по ранама из Другог светског рата.

Други гину, Вук ратује из кабинета

Покривајући себе промоцијом четника и краља, где је год постојала неслога, и подела на ми и ви он је то вешто знао да искористи. Тамо где је стигла његова идеолошка бакља, гореле су куће и прогањани су људи, убијано је све што се миче.

Мада је лично слао разне добровољачке формације да гину у Хрватској раних деведесетих година, никад га ниједна правосудна институција ни у Србији ни у Хрватској, па чак ни у Европи, није позвала макар на информативни разговор због хушкања на рат и формирања паравојних формација.

Тек кад је у ратном окршају погинуо Ђорде Божовић Гишка, али и многи други мање знани, постало је јасно да то Драшковић директно у смрт шаље све саме „државне непријатеље“, заправо мученике са маргине, уличне хероје које су ондашње безбедносне службе вишеструко злоупотребиле…

Феномен Вука Драшковића не би ни настао да управо те службе у њему нису виделе идеалну опозицију Слободану Милошевићу. Онако епски трагикомичног, са једном ишчашеном психологијом, био је идеалан за показивање „како не треба“. Чак толико идеалан да је могао и осведочени аутократа какав је био Милошевић, да себе представи као разумну и либералну личност.

Боље опозиције од Драшковића, Милошевић није могао ни да замисли! Све док је он био опозиција, Милошевић је био реална власт. Показаће то и догађаји уочи ванредних избора 2000. године, кад је после десет година формирана прва опозициона коалиција без учешћа његовог Српског покрета обнове. Без њега и њих, победа је била извесна. Она се и десила управо зато јер су месецима раније све обавештајне службе Запада информисале и Зорана Ђинђића и Војислава Коштуницу, и неке друге опозиционе лидере, да са Драшковићем рушење Милошевића није могуће.

Много раније, на такозваном Видовданском сабору Српског покрета обнове 1992. године, кад је Драшковић имао највећу критичну масу следбеника на улици, кад су из те масе долазили поклици: „…Сад Вуче, сад или никад!“, ни он ни Милошевић нису дозволили да се понови 9. март 1991. године, који се у једном моменту отео чак и његовим креаторима, те је безбедносни апарат морао бити помогнут својим верним сарадницима, певачима, глумцима и јавним кловновима свих фела, завршно са неокупаним надрипесницима из некад славне улице Француска број 7, из некад, такође славног Удружења књижевника Србије.

Њихову, али и славу Академије, Цркве, Универзитета и свега што је до тада било макар делимично слободно и мислеће, поделили су међу собом Вук Драшковић и Слободан Милошевић. Ондашњи Српски покрет обнове, и ондашња Социјалистичка партија Србије. Све је било на пола…

Ова братска љубав у невиђеној медијској мржњи коју су приредила два Франкештајна, један лажни левичар а други лажни десничар, однела је милионима људи двадесет година живота, имовину, перспективу, памет и душу потомака, културну, економску и демографску пустош, зао глас у свету, и на Истоку и на Западу… Последице Вукових завијања по градовима и селендрама Србије и данас трају. Ништа мање него што трају последице Милошевићевог огња и мача.

Такав Вук Драшковић, након свега што је учинио на штету Срба и Србије (све славећи и државу и нацију) без имало увијања каже:

 …Посвађајте те председнике општина доле који се противе независном Косову, како би се привело крају то питање…“.  Исто као и на почетку своје штеточинске каријере, Драшковић увек игра на карту српске неслоге, јер је као најопаснији вирус: где се настани ту и разара, док не уништи…

Назад у партизане

Повратак  Вука Драшковића  „на левицу“, само је још једна од његових невероватних превара. После више  од четврт века његовог разматрања четничког питања, после трагикомичних улога у којима је службено био, као да је једва чекао да се прикраде некој странци са што више црвене боје у позадини, па му се Либерално демократска партија Чедомира Јовановића некако учинила најпогоднијом за неку жељену политичку фирму са којом може да опстајава у јавности, и то у улогама отпадника и покајника, али пре свега преобраћеника (у овом случају, ревидирца, онога ко је одлучио да се поправи и врати старој улози провереног комунистичког кадра).

Тако је Драшковић  коначно дошао у елитно удбашко друштво, раме уз раме са још врло живим и врло активним батинашем са Голог отока, Јовом Капичићем, а близу фондова британских обавештајних служби којима се данас Јовановић служи као што се и он служио деведесетих година, све док је користио као фактор масовног излуђивања.

Нове генерације не памте како је тај и такав Вук, чим је мало зацвилио у Милошевићевом затвору, одмах ослобођен, како је написао једно покајничко писмо злогласној „црвеној вештици“ Мирјани Марковић, и како је после тога био на разговору „код председника“, након чега је новинарима саопштио невероватно откриће, да је г. Милошевић један шармантан човек, а касније са својом странком постаће и његов коалициони партнер.

Мрачне деведесете доносе Српском покрету обнове и Вуку Драшковићу огроман  новац, станове, пословне просторе, а истакнути чланови и симпатизери његове странке и његове најбитиније удворице, чланови шире и уже фамилије, постају јединствени на ударничком послу масовне пљачке Београда. Долазак СПО на власт у главном граду, био је налик окупацији Турака јаничара и њиховом природном праву победника на пљачку прописану шеријатом.

Чим је покојни Зоран Ђинђић са Демократском странком постао реална опасност за Српски покрет обнове у Београду, Драшковић креће у кампању против њега, називајући га најружнијим именима, поредећи га са најгорим штеточинама, лихварима и криминалцима. Ђинђић је само три месеца био градоначелник, а онда га је Даница Драшковић, уз помоћ СПС-а, сменила и поставила Спасоја Крунића. У том трагичном времену Даница је, са својим братом Веселином Бошковићем, који је био директор Дирекције за изградњу града, отела од грађана преко хиљаду станова и локала и поделила их својим сетрама, зетовима, сестричинама и родбини из Бјелог Поља и својим многобројним љубавницима, које је мењала као чарапе. Вуку није пала на душу ова смена, и није му засметало да му ода почаст кад је убијен, и да бираним речима говори све најлепше о човеку кога је искрено доживљавао као непријатеља и кога је мрзео.

Није Драшковић ни први ни једини „динароид“ који се рано докопао Београда , и који је почео са Москвом и комунизмом а завршио са НАТО пактом и Вашингтоном. Али, оно по чему се он разликује од осталих је његова спремност да стално изнова креће у признавање туђих истина, туђих идеологија и промоцију туђих лажи.

Али, биће да понешто и зна „из прве руке“, посебно од кад је и званично „помилован“ на свечаности у сред просторија службе државне безбедности (БИА). Тако је о разлозима за сукоб Срба и КФОР.-а на Јарињу 27. септембра 2011. године, једини у јавности изнео „своја сазнања“, скоро прецизно цитирајући битне делове интерних разговора домаћих безбедносних служби на ову тему. Све говори да су му „другови из службе изашли у сусрет“…

Но, не личи на Вука и његову олињалу ћуд да верно тумачи службине „списе и писма“, него да пре њих нешто каже. Тако је у низу овогодишњих испада на разне теме, први пожурио да на централној босанскохерцеговачкој телевизији каже како је хапшење пензионисаног генерала Армије БиХ Јована Дивјака у Аустрији по српској потерници срамно, да је Дивјак само бранио Сарајево и да је због тога за оне Србе који су етику учили од Слободана Милошевића издајник и злочинац.

Да је ово казао неки у рату пострадали Сарајлија, али Вук Драшковић…

Вук длаку мења, али ћуд не мења

Кад се саберу све епске преваре и све националне митоманије које је он лично вулгаризовао, нема никаве сумње да је Вук Драшковић био изнад својих могућности. Јер, са Вуком су ствари увек бивале деликатније: он је од „црвеног Вука“ који је играо Козарачко коло у Студентском граду у Београду 1968. године у славу Јосипа Броза Тита и још више социјализма, постао један фолклорни надричетник кога се гадила већина преживелих војника Југословенске војске у отаџбини.

Позната је ствар да му је будућа супруга Даница Драшковић, која је за разлику од његовог партизанског „педигреа“ дошла из четничке куће, и да га је то Козарачко коло коштало њеног презира. Тек кад је схватио да је пут до њеног срца поплочан кокардама, скренуо је идеолошки, што из љубави према њој што по потреби службе.

Од тада па све до формирања прве Милошевићеве опозиције без Вука (коалиција ДОС) „фактор Данице“ у његовом јавном бићу био је раван фактору Мирјане Марковић у животу Слободана Милошевића. Ако не и више од тога…

Ту и фактор бројности родбине Данице Драшковић која је била и остала знатно супериорнија у односу на Вукову родбину. Кад се десила „Ибарска магистрала“ и изгинуће Драшковићевог обезбеђења, истрага је показала да је неко из „убилачке службе“, комуницирајући вероватно са претпостављеним, изговорио следећу реченицу: „Ђубре је живо“, или нешто слично, што је касније ишло у прилог тези да је мета ликвидатора највероватније био брат Данице Драшковић, Веселин Бошковић, а не Вук. А зашто, одговориће нека друга времена.

Ипак, пратећи тезу о огромним махинацијама у Београду са пословним и стамбеним простором које је спроводио лично Веселин Бошковић као директор те установе (у време кад су јаничари Српског покрета обнове дословно опљачкали главни град), вероватноћа о „сукобу интереса“ са неком мало опаснијом групацијом унутар режима и око њега је стопроцентна. Одатле па до планираних убистава на Ибарској магистрали није било далеко. Ту само Вук није био планиран.

Вук цитира Ничеа: Вратићу вам се опет!

Уочи бомбардовања 1999. године, нагло је из Милошевићевог апарата дошла наредба да филм „Нож“ рађен по истоименом роману Вука Драшковића, буде скинут са филмског и телевизијског репертоара. Јер је то био пројекат снимљен парама тадашње власти,  како би Вук добио „залогај“, да не завија по трговима српских градова, него да уђе у коалицију са Социјалистичком партијом Србије, што је брже-боље и учинио. Тако је Српски покрет обнове заједно са Српског радикалном странком чинио већину у тадашњем парламенту, али Милошевићева власт, његови закони и његова политика ниједног момента нису дошли у питање. Напротив, било је то доба апсолутне политичке идиле, једне невиђене хармоније зла, која је на крају и довела до 78 судњих дана у којима је „Милосрдни анђео“ НАТО пакта тукао Србију са небеса.

Управо у таквим околностима, Вук Драшковић постаје, ни мање ни више него потпредседник ондашње савезне Владе. Ту је функцију „дужио“ од јануара до априла 1999. године. Зашто је то тако било, потрудио се он сам да објасни, тврдећи како је био уцењен да је с тог места (потпредседника Владе) спасао многе животе од режима који је био спреман да ратно стање искористи за коначан обрачун с политичким противницима:

„…Да сам одбио, а бомбе почеле да падају на Србију, сваки смећар на улици имао би одрешене руке да ме убије“, правдао се Вук. Но, ако је на тако необичан начин и у тако кратком року (јануар-април) био „ухапшен“, право је питање ко се кога одрекао после само три месеца проведених на тако високом положају: он Милошевића или Милошевић њега?

Убрзо, већ 2000. године, постаће јасно да Запад неће компромитованог Драшковића, да је чак једна америчка обавештајна службе о њему написала најгоре могуће извештаје као о човеку који је „примитивни националиста, помпезна будала, умишљени идиот, нестабилна личност, непоуздан човек“ и слично. Чак је и филм по његовој књизи „Нож“ разматран као дело које подстиче најгору верску мржњу и ксенофобију. Када је филм Нож приказан после бомбардовања, светски медији су јавили да је филм највеће смеће које је снимљено у кинематографији. А аутор Ножа се представљао, тада, као Велики Србин!

Тако је стављена тачка и на њега и на Српски покрет обнове као реметилачки фактор који се нашао на путу демократским тежњама Србије, и који је користио само Слободану Милошевићу и његовом режиму. Чим је уследио политички пад Вука Драшковића, пао је и Милошевић. Бивши дописник државне телевизије Грчке Никос Пелпас, још је 1994. године филозофски утврдио да су Милошевић и Драшковић „један другоме алиби за све што чине или не чине“.

Но, ако је неко помислио да ће нове деценије новог миленијума проћи без Вука Драшковића, очито се грдно преварио. Његова новија писанија, попут књиге под насловом „Мета“, у којој он сабира, множи, дели и одузима све што му се до сада дешавало, почиње мишљу славног нихилисте Фридриха Ничеа: И тек кад ме се будете сви одрекли, вратићу вам се опет!

И заиста, уласком у коалицију са Либерално демократском партијом, Драшковић није променио чак ни буџет, нити своју суштинску идеологију која је, ето чуда, поново анационална, лева и комунистичка! Наравно, није грех бити левичар, напротив, али после скоро две деценије четниковања…

Нема никакве сумње да је Мефисто Вука Драшковића, од њега три године старија супруга Даница Драшковић. Она је са 40 година живота проглашена за инвалидског пензионера, због „душевних потешкоћа“. Вук није могао ни у тоалет отићи без њеног одобрења, она је располагала породичним буџетом. А када се бацила на политику, Вук је свирао по њеном дикату. Само је аминовао њеној похлепи да опељеши Београд. Даничине сестре добиле су по десетину станова, локала, примиле велику апанажу… Њен рођени брат Веселин Бошковић, када је ликвидиран, оставио је иза себе, у власништву, на своје и име жене и деце, преко тридесет станова! Са топчидерског гробља пренет је у Цркву на Видиковцу, једини је Србин чији гроб је у цркви, што је супротно канону. А Веселин је, иначе, био атесита!

Осим виле у улици Београдског батаљона 117 у Београду, Драшковићи имају и неколико станова у Будви и другим градовима…

Ако дође до промене власти, клан Драшковића и Бошковића добиће хиљаду година затвора, а њихова имовина, ако се заплени, појачаће српски буџет за стотину милиона евра…

 

Изабране згоде и незгоде Вука Манитога

Вук Драшковић 2007. године напада Ахтисаријев план за Косово

„…Третирајући данас Србију као државу чије су границе од паучине… Вашингтон и Брисел отварају врата за сличне преседане широм света… Због тога Ахтисаријев предлог није динамит намењен само Србији… Све то што предвиђа Ахтисаријев план било је предвиђено и досадашњом Резолуцијом 1244, па је испало да је записивано на леду и приношено ватри. Због тога мисија СБ мора да посети енклаве на Косову и да се увери у трагични положај једног народа, као и у то да стандарди загарантовани Резолуцијом 1244 нису испуњени. Због тога је Русија у праву када поставља питање зашто суспендовати Резолуцију 1244 пре него што њене одредбе буду испуњене…“

 

Вук Драшковић 2011. године предлаже: од Свете српске земље створити Свети српски комшилук!

 „…Треба прихватити да је Косово најближи и посебни комшија Србије и са њим одржавати слободне економске, трговинске и друге односе, на сличан начин на који су те односе имале две Немачке државе или како их данас имају Кина и Тајван….“

 

Неки други Вук, прича другу причу

„…Губитак Косова значио би крај Србије, али би то значило и крај за целу Европу и за Америку такође. Губитак Косова за хришћански свет данас, био би тежи удар него губитак Константинопоља 1453, јер је бомбардовање Косова бомбардовање Христа, пошто се на Косову налази хиљаде цркви и манастира и небо над Косовом је хришћанско небо…“

 

Да зажмуримо цео живот

„…Слободан Милошевић ће владати док је жив, ако се буде чекало да га својим концептом сруши лидер ДС-а Зоран Ђинђић. На митингу Савеза за промене, Ђинђић је, никога не консултујући, саопштио нови захтев – да зажмуримо две недеље и после тога Милошевића више неће бити на Дедињу…“

 

Рукољуб

„То нема никакве везе са политиком. Ја сам се понашао као српски џентлмен.“

Овако је Вук Драшковић, одговорио на питање новинара зашто је пољубио руку Медлин Олбрајт, ону руку која је потписала злочиначки акт агресије на Србију.

 

Уочи разлику

„Разлика између тероризма Слободана Милошевића и ‘демократије’ Ђинђића и Коштунице је разлика између стрељања и вешања.“

 

Нигдина

Сад смо на паузи за кафу. На Косову смо били пола корака од победе, узмакли смо уназад и сад смо нигде.

Вук Драшковић, министар спољних послова СЦГ, 01. новембар 2004.

 

Партнерство за слугерањство

Мислим да ћемо веома брзо, уз згодну формулацију, коју не бих хтео да обелоданим, безусловно постати получланица Партнерства за мир, са реалним изгледом да у 2007. уђемо у НАТО.

Вук Драшковић, министар спољних послова СЦГ, 01. јул 2005. 

 

Свети Вук Драшковић и верници

На иконостасу цркве Свете тројице у Трстенику насликан је свети Лука, али је уместо лика овог свеца, насликан лик Вука Драшковића. Иконостас су рестаурирали Ана и Иван Величковић у време највећег удвориштва „лидеру СПО“.

 

Косовски осветник без алата

Кад је као новинар Тањуга 1979. године боравио на Косову, једној лепој колегиници, приштинској Туркињи Дрити, Драшковић је припретио својим љубавним аспирацијама па је потегао епске методе: „Дрита, чувај се, вечерас светим Косово!“

Само десетак година касније, Драшковић је српску јавност обавестио да ће „…Шиптари Косово освојити к..цем“, мислећи ваљда на енормно велики природни прираштај Албанаца у Србији. 

 

Вук и веронаука

Почетком 1988. године, у порти манастира Љубостиња, тек што је научио да се крсти, Вук Драшковић у друштву Милана Комненића, писца Данка Поповића и још неколико њих, учи и кума Војислава Шешеља како да се прекрсти по православном обреду.

 

Хрватска хроника Вука Драшковића (испратио „Јутарњи лист“)

Сва несрећа у Југославији потјече од Хрвата (1990.)

Грешка је почињена још 1918. што смо уопће створили Југославију (1991.)

Југославија је најбоље рјешење и за Србе и за Хрвате (1991.)

Книн, Барању и Вуковар треба припојити Србији (1991.)

Вуковар и Дубровник су највећа срамота Србије, али уједно и највећа српска гробница у овом рату (1993.)

Книн, Барања и Сријем припадају Хрватској (1995.)

Хрватски сецесионизам разбио је прву Југославију, а главни је детонатор разбијања и ове Југославије (1991.)

Југославију не руше ни Кучан ни Хрвати, Милошевић руши Југославију (1991.)

Косово може бити неовисно, само не може бити члан УН-а (2006.)

Србија би прва требала признати Хрватску. Срби и Хрвати су једни другима најближи (1992.)

Србија је економски, биолошки и културно супериорнија Хрватској (1995.)

Боље је двије године преговарати него ратовати макар и двије минуте (1992.)

Залепршат ће се српска застава на бедемима Книна, нећемо дуго чекати на то (1997.)

Нитко, па ни предсједник Милошевић не смије бити одбијен ни кажњен због залагања за мир (1994.)

Милошевић је Србе из Хрватске увукао у апсурдни и прљави рат (2006.)

Када је у расподјели државних фотеља остао кратких рукава, постаје огорчени Милошевићев противник. У ожујку 1991. изазва превратничке демонстрације које су окончали тенкови ЈНА на београдским улицама. Три мјесеца касније покушава набацити кривњу за рат Хрватској, приговарајући јој што није подржала Србију у уставним рјешењима када су брутално докинуте аутономије Косова и Војводине јер би „Милошевићеви апетити били лишени шансе за успјех“. То показује да Драшковић стално иде у истом смјеру. У рујну 1991. почео је осуђивати рат. А исте те јесени његова Српска гарда ратовала је по Хрватској. Заповједник тих страначких постројби Гишка Божовићскончао је на прилазима Госпићу. И док испраћа Гишку на бојиште, хладно изјављује да је боље двије године преговарати него и двије минуте ратовати, а у љету 2004. хладно је устврдио: „С том бандом немам ништа“.

 

Шта би рекао Гишка

„У врховима америчких власти нисам наишао на стајалишта да је њима одвратна идеја српских земаља од Книна до Ђевђелије“, тешио се 1994., пре Олује изјављивао је да је Србија економски, биолошки и културно супериорнија од Хрватске, а потом да Србија и Хрватска морају наћи заједнички језик сарадње. На Равној Гори 1997. је узвикивао „Залепршаће српска застава на бедемима Книна и нећемо дуго чекати то“, нудећи себе на предводничком тенку за Хрватску. А онда: „Цео свет зна да сам био симбол отпора Милошевићевој ратној политици“.  Што би му на то данас рекао Ђорђе Божовић Гишка?

 

Извор: Таблоид

Коментари (3)

  1. Данко Б. Марин каже:

    Шта би рекао Гишка на патетичног упишка ?

  2. Zoran каже:

    Вук је увек био будалетина и штета што није окончао каријеру. Многи су због његове попаљивачке језичине изгубили улудо главе. Треба им испитати порекло имовине и све им конфисковати а све оне који су дошли у структуре власти, преко његове странке избацити напоље. А и њима испитати порекло имовине .

  3. sone каже:

    po kojem osnovu,danica draskovic ima platu od 7oo- i vise hiljada dinara (tako sam procitao skoro),a ima nalaze invaliditeta? kakav je to ona “kadar”,pa zaradjuje toliki novac ,dok se narod muci da sastavi kraj sa krajem. i zasto drzava vec jednom ne reaguje na takve propuste? do kada cemo na grbaci nositi parazite drustva?

Напиши коментар