Професорима Правних факултета широм Србије, Друштву судија Србије, Заштитнику грађана, међународним организацијама и другим мислећим људима који знају ко им и чију главу носи
Поштовани,
Моје име је Драгица Берчек. Мајка сам Берчек Бранка, који је пред српским судовима, у име Народа, неправедно и у незаконито спроведеним судским поступцима, правноснажно проглашен кривим за злодела која није починио, и при том осуђен на четрдесетогодишњу робију (процеси Стамболић-Будва и Ибарска магистрала).
Напомена: Линкови воде ка документима која су у фолдеру Prilog, dokumentacija od značaja. Претходне апеле погледај на Апел 1 и Апел 2.
Уважени професори, данас ћу Вам указати на постојање негативне дискриминације при одлуци о казни. Намера и овог апела је да, заинтересоване међу Вама, подстакнем да Ви као позвани сагледате ова документа и да, ако нађете за сходно и оправдано, пред студентима и струковном заједницом станете у заштиту професије, или то бар покушате. Као и до сада, Заштитник грађана зна да ми очекујемо од њега да и нас узме у заштиту. Заштитниче, данас Вам указујем на дискриминацију par excellence.
У кривичном предмету мог сина поступајуће судије су на делу показали да нисмо сви једнаки пред законом. Од тога како се зовете, јесте ли или не изложени и политичком прогону од стране извршне власти, и да ли и које предрасуде о оптуженом има суд умногоме ће зависити за које тзв. „тумачење” истих законских одредаба, о истом правном питању, ће се определити исти суд.
Тако, на пример, привилеговани који уживају правну сигурност и извесност у спровођењу јасно прописаних Закона, уз пуно поштовање обавезујућих Међународних уговора, и који нису изложени дискриминацији добиће од суда оно што им право на правично суђење гарантује:
- У кривичном предмету оптуженог Стојана Ђорђевића и других, Врховни суд Србије у Београду, као суд трећег степена, донео је 20. маја 2002. године правноснажну пресуду Кж. III 8/01 којом је по службеној дужности ПРЕИНАЧИО пресуде Врховног суда Србије у Београду Кж. I 616/00 од 19. априла 2001. године, и Окружног суда у Смедереву К. 54/99 од 26. јануара 2000. године, у делу одлуке о казни, тако што Врховни суд опт. Стојана Ђорђевића за кривично дело убиства из члана 47. став 2. тачка 4. Кривичног закона Републике Србије осуђује на казну затвора у трајању од 15 (петнаест) година… (погледај извод из пресуде Врховног суда Србије Кж. III 8/01 од 20. маја 2002. године, страна 5-6/ или целу пресуду);
- У кривичном предмету оптуженог Марка Марковића, Врховни суд Србије у Београду, као суд трећег степена, донео је 16. јуна 2002. године правноснажну пресуду Кж. III 07/01 којом је по службеној дужности ПРЕИНАЧИО пресуде Окружног суда у Шапцу К. 50/96 од 10. децембра 1999. године и пресуду Врховног суда Србије Кж. I 333/00 од 12. априла 2001. године, у делу одлуке о казни, тако што Врховни суд опт. Марку Марковићу за кривично дело убиства из чл. 47. став 2. тачка 6 КЗ РС, утврђује казну затвора у трајању од 15 (петнаест) година… (погледај извод из пресуде Врховног суда Србије Кж. III 7/01 од 16.06.2002. године, страна 5-6/ или целу пресуду).
У напред представљеним правноснажним пресудама, одлучујући по службеној дужности о правилној примени закона при одлуци о казни, Врховни суд Србије у Београду, као суд трећег степена, заузео је у свему унисони став: (цит.) „да је у захваћеном временском периоду било више измена Кривичног закона, те да се у том случају примењује закон који је блажи по учиниоца кривичног дела/ да је Законом о изменама и допунама Кривичног закона Савезне Републике Југославије („Службени лист СРЈ”, број 61 од 09. новембра 2001. године, а који је ступио на снагу 17. новембра 2001. године) из система кривичних санкција брисана смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година/ да јасно произилази да се након ступања на снагу овог закона више не може изрећи смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година/ да Кривичним законом Републике Србије до 09. марта 2002. године, за конкретно кривично дело, није била прописана казна затвора у трајању од 40 година/ да је тек Законом о изменама и допунама Кривичног закона Републике Србије, који је објављен у „Службеном гласнику”, број 10 од 01. марта 2002. године и који је ступио на снагу 09. марта 2002. године, уместо смртне казне прописана казна затвора од 40 година/ да је из наведеног очито да се оптуженима може изрећи само казна затвора у трајању од 15 година, јер то представља најмањи максимум”.
Апелациони суд Црне Горе, уз пуно поштовање истих Закона и Међународних уговора, заузео је дословно идентичан став о истом правном питању – „За најтеже облике тешких кривичних дјела извршених пре 17. новембра 2001. године, а за које се суди након овог датума, због права на примјену блажег закона, извршиоцу није било могуће изрећи казну затвора тежу од 15 година”. (погледај Апелациони суд Црне Горе Кж. бр. 339/10 од 25.02.2011. године).
Представљени резиме правноснажних пресуда република чланица Савезне Републике Југославије је у потпуној сагласности и са Законом о потврђивању Другог факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима,који има за циљ укидање смртне казне („Сл. лист СРЈ – Међународни уговори” бр.4/2001).
Међутим, да нисмо сви једнаки пред законом, и то пред истим судом, осетио је мој син. Он није једини који је по овом питању изложен негативној дискриминацији, али је мени најважнији:
Одлучујући у кривичном предмету опт. Берчек Бранка, Врховни суд Србије у Београду, као суд трећег степена, заузео је у свему другачије тзв. тумачење о истом правном питању. Суд је у предмету мог сина „тумачио” да је у Кривичном закону Републике Србије смртна казна била прописана и у периоду од 09.новембра 2001. до 01. марта 2002. године/ да сходно томе постоји континуитет постојања смртне казне на републичком нивоу и да је стога дозвољено изрицање казне затвора у трајању од 40 година…. (погледај извод из правноснажне пресуде Кж. III о.к. 1/06 од 05-09. марта 2007. године, страна 14-15/ или целу пресуду. И извод из правоснажне пресуде Кж. III 2/09 од 25.12.2009. године, страна 24-25/ или целу пресуду).
Овакво тзв „тумачење” Закона, осим што је дискриминаторско јер једна судска пракса и тумачење важи за напред именованог опт. Стојана Ђорђевића и опт. Марка Марковића, а до апсурда супротно за мог сина, има и две системске грешке у примени Закона које су учињене од стране поступајућих судија према мом сину:
1) Када је реч о наводном постојању континуитета смртне казне у републичком Кривичном Закону, на којој премиси судије даље граде своје дискриминаторно тзв. „тумачење”, премиса је најблаже речено незаконита! Поступајуће судије су, између осталог, „заборавили” и на преузете Међународне обавезе у виду Закона о потврђивању Другог факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима,који има за циљ укидање смртне казне, који Закон су били обавезни да примене по службеној дужности! Овај Закон (у даљем тексту протокол) неспорно, вриштећи чланом 1, чланом 2, и чланом 9. забрањује чланицама савезних држава (Република Србија/ Република Црна гора) вршење смртне казне и самим потписивањем (Савезна скупштина на седници Већа грађана и на седници Већа република, ПР бр. 66, 22. јун 2001. године, Београд, проглашен 22. јуна 2001. године). Надаље, Република Србија је свој ратификациони инструмент за овај протокол предала Генералном секретару Уједињених нација 6. септембра 2001. године. И три месеца након тог датума (6. децембра 2001. године), у складу са својим чланом 8. ставом 2, протокол је у пуном капацитету ступио на снагу у односу на Републику Србију (обавезно погледај обавештење Министарство Спољних Послова РС број 244-2/2018-0 од 13. марта 2018. године).
Дакле, имајући у виду императивна начела овог Закона, поступајуће судије безочно лажу када „тумаче” да се у Србији могла вршити или изрећи смртна казна и у периоду од 09. новембра 2001. до 01. марта 2002. године – ово знају и спремачице у Врховном суду Србије у Београду. Браво за спремачице!
2) Оног тренутка када је Савезним законом брисана смртна казна (09. новембра 2001. године), смртна казна је престала да постоји као врста казне и, будући да Републичким законом није прописана казна затвора у трајању од 40 година све до 09. марта 2002. године, у наведеном периоду није било могуће изрећи ни смртну казну, ни казну затвора у трајању од 40 година – и ово, такође, знају и спремачице у Врховном суду Србије у Београду. Још једном браво за спремачице!
Ова правна начела најбоље детерминише одговор на једноставно питање: Коју би казну, за конкретно кривично дело, могао да изрекне Врховни суд Србије у Београду, као суд трећег степена, у временском периоду од 09. новембра 2001. до 09. марта 2002. године? Уважени професори, дајте одговор на ово питање студентима и јавности, ако желите.
Заштитниче грађана, хоћете ли бар по питању ове дискриминације предузети нешто? Можда неки допис некој институцији или организацији било у земљи или у иностранству?
Оптужујем!
У кривичном предмету вођеном против мог сина, поступајуће судије учинили су сијасет у већој мери кршења одредаба Етичког кодекса. Негативна дискриминација при одлуци о казни и игнорисање Закона о потврђивању Другог факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима, још су и најбезазленије преваре. Надам се да снисходљивци уживају и да им годе мрвице које су добили у трампи за веру. Срам их било!
Драгица Берчек, мајка
ПС.
На крају, ако сте заинтересовани и за још један сервилни пример веру за вечеру, који у пуном колору осликава дискриминацију о којој сам до сада говорила, погледајте и:
Судија Драгомир Милојевић, као члан трећестепеног већа Врховног суда Србије у Београду, донео је правноснажну пресуду Кж. III 8/01, 20. маја 2002. године; и правноснажну пресуду Кж. III 7/01, 16.06.2002. године – којим пресудама је успостављена судска пракса да се оптуженима, због императивног права на примену блажег закона, итд., као законски максимум може изрећи само временска казна у трајању до 15 година... (неспорне пресуде о којима је било речи на самом почетку овог писма).
Судија Бојан Мишић, као председник судског већа, при одлуци о казни, дословно је преписао и применио напред представљену судску праксу, и мом сину и другима је изрекао управо казне затвора у трајању до 15 година (погледај извод из пресуде К.бр. 800/2006 од 16.02.2007. године, страна 62-64/ или целу пресуду). О јавним и нескривеним притисцима тадашње извршне власти, којима је у то време био изложен судија Бојан Мишић, нећу говорити ма колико да је и тај аспект битан (захтевано је да оптуженима изрекне казне затвора у трајању од 40 година). Заинтересовани међу Вама нека погледају пресек штампе из тог времена/ или питајте о томе и самог суд. Бојана Мишића.
Тамо где није подлегао притиску судија Мишић, има ко хоће. Исти онај судија Драгомир Милојевић, сада као члан судског већа Врховнoг суда Србије у Београду, суда у другом степену, преиспитујући пресуду судије Мишића, отворио је главни претрес и при одлуци о казни, у свему је о истом правном питању негирао самог себе од раније (!?). Овог пута, у случају мог сина, судија Драгомир Милојевић је ПРЕИНАЧИО затворску казну и сада је „тумачећи” исте законске одредбе, о истом правном питању „тумачио” да се ипак може изрећи и казна затвора у трајању од четрдесет година… (погледај извод из пресуде Кж. I 1433-07од 19.06.2008. године, страна 60-61/ или целу пресуду). Хронолошки, ово није први сервилни флип-флоп судије Драгомира Милојевића по овом правном питању.
Да ја знам о томе, у кривичном предмету мог сина, судија Драгомир Милојевић направио је исто негирање самога себе по истом правном питању (погледај извод из пресуде Кж. III о.к. 1/06 од 05.-09. марта 2007. године, страна 14-15/ или целу пресуду). Није згорег и овде поменути да је управо ово трећестепено судско веће подношењем оставке на судијску функцију демонстративно напустила председница већа суткиња Милена Инић Дрецун рекавши да не жели да учествује у кршењу закона и законских процедура од стране суда… (погледај неке од иступа у јавност суд. Милене Инић Дрецун).
