Лажна хуманитарка добила је орден од лажне државе. Знамење у част комадања Србије. Но, ово је више прича о нама него о њој. Овај текст вероватно иде пред дуге цеви стрељачког вода „боље Србије“. И нека…
Наташа Кандић вратила се на место где су јој оног 17. фебруара кануле радоснице. Те 2008. била је међу свечаним званицама када су Змија Тачи и пресвучени ОВК терористи прогласили „независност“ Косова.
Лажна хуманитарка добила је орден од лажне државе. Знамење у част комадања Србије. На груди маћехе Срба Атифете Јахјага прикачила је „Мајку Терезу“.
Но, ово је више прича о нама него о њој. Овај текст вероватно иде пред дуге цеви стрељачког вода „боље Србије“. И нека. Ионако су напуњене отужним барутом званим говор мржње.
Јавно питање: хоће ли Кандићка и после Јахјагине ленте и даље да буде некакав друштвени фактор у овој слуђеној земљи? Јесу ли је приштински слављенички пољупци, тог несрећног 17. фебруара, квалификовали за ударне термине на јавном сервису? Или је минутажу заслужила шамарањем старца Николе Поповића, избеглог из Пећи?
Можда се извила у морални стуб Србије измишљеном причом да је председник Томислав Николић убијао цивиле у Антину? Или клеветничком паљбом на начелника Генералштаба Љубишу Диковића, којег други пут за последње три године оптужује за наводне ратне злочине на КиМ? Или отвореним срозавањем Владимира Вукчевића, само зато што је рекао да Тужилаштво нема доказе против генерала Момира Стојановића?
Ништа од овога, али и оног што ће засигурно доћи, неће свргнути „правдољубиву“ фондовку са трона врховног кадије. Јер, она нам је насушна за дневну мазохистичку дозу аутошовинизма. Побогу, ко би нам боље од ње подвикнуо да смо ништарије и крвници, искључиво одговорни за сопствену пропаст? Ако би она нестала са екрана, ишчезло би и наше огледало. Зарђао би прототип новог Србина, по шеми постмодерне нирнбершке катарзе. А Наташа то одлично ради. За медаљу!
Новости
