Куле близнакиње су срушене подземним нуклеарним експлозијама

Пише: Ивона Живковић

Једанаестог септембра прошле године навршило се 10 година од чувеног терористичког напада на Куле близнакиње у Њујуорку, познате и као седиште Светског трговинског центра. Око три хиљаде грађана је погинуло. Ни до данас америчка влада није признала да је ово недело био чист државни терор над сопственим народом урађен из користољубља приватног корпоративног бизниса иако су у јавности о свему изнети бројни докази. Све оно што је објавила такозвана “мејнстрим” глобалистичка медијска мрежа о нападу некакве “Ал каиде” представља пуку измишљотину. “Ал каида” и њени професионални ратници су у служби међународног империјалистичког инетереса и данас су отворени савезник НАТО-а у операцијама и Либији.

Шта знамо о овом нападу након десет година? Знамо да рушење кула није последица удара путничких авиона, да нити један путнички нити било који други авион није ударио у њих, већ је све била вешто исфабрикована типична холивудска илузија снимљена видео триком, при чему су ови кадрови помешани са аутентичним документарним снимцима и све то је пуштено информативним медијима на бесомучно понављање. Само плаћени сведоци су “видели” авионе и новинари су то преносили.

Познато је и то да је америчка државна комисија задужена да истражи читав случај представила гомилу лажи, те да је је огроман број контраргумената систематски и перфидно заташкаван. Никада нису објављени снимци разговора пилота путничких авиона са контролним торњем, и никад нису објављени снимци разговора ватрогасаца и полицајаца (од којих су многи данас мртви ) о томе да су чули експлозију која је дошла из подрума куле у којој су се налазили само неколико тренутака пре њеног рушења.

Подсетимо да запаљено авионско гориво није могло да истопи челик, јер оно брзо сагорева и не развија довољно високу температуру за овакво топљење. У противном сви би алуминијумски авиони одмах изгорели.

И сваки стручњак за рад са експлозивом одмах је видео да је рушење ових кула стручно одрађен посао при чему је за ово контролисно рушење кула примењена нека нова технологија. Обичан динамит то није могао да сруши. Још мање авионско гориво.

Најбоље објашњење до сада о томе како функционише та “нова” технологија за контролисано рушење дао је бивши совјетски нуклеарни обевештајац, Димитри Калезов, који је како сам каже радио у у Специјалној надзорној служби 12-те Главне управе при Министартсву одбране СССР. Та “нова” технологија је у ствари мини нуклеарна бомба.

Своје веома сликовито и стручно објашњење Калезов је представио бројним веома упрошћеним скицама које сваком лаику могу представаити принцип рада ове рушилачке силе. Пренећемо Вам овде уз мала скраћења његове тврдње и видећете да се све савршено уклапа са постојећим ефектима разарања од 11.септембра 2001. у Њујорку.

Нуклеарнo уништавање зграда је неисплативо

Димитри Калезов тврди да је идеја да се атомска енергија користи за контролисано рушење зграда озбиљно разматрана са самом појавом атомске муниције, након Другог светског рата, па се и у литератури о контролисаном разарању користио термин “атомско разарање”. Тако су и у инжењерским круговима развијани технолошки процеси примене атомске муниције, касније назване нуклеарна.

Ти технолошки процеси су у почетку, у зависности од количине потребног експлозивног пуњења, називани САДМ (специјална атомска муниција за разарање) и МАДМ (медијумска атомска муниција за разарање). САДМ техника је коршћења за разарање објеката за чије рушење није било потребно ослобађање енергије веће од 1 килотона (разорне снаге индентичне оној коју ослобађа тринитротолуол – ТНТ).

Развијена је и муниција са читавим спектром нижих вредности ослобођене енергије и то у распону од 0,1 па до 0,01 (аналогно експлозији ТНТ-а). Муниција са овако малим енергетским деловањем названа је мини атомска бомба или мини-нук. Популарно се још назива нуклерана бомба из кофера.

Истина је да већина ових “бомби из кофера” личи на велики лонац који тежи 50 до 70 килограма и који се не може баш сместити у обичан кофер. Али постоје и веома мале мини нуклерне бомбе пуњене плутонијумом 239, па такве могу заиста стати у „коферче“.

МАДМ нуклеарна направа служи за већа разарања и може ослободити снагу од 15 килотона ТНТ. Ово пуњење тежи око 200 кг и изгледа као велики гасни цилиндер за домаћу употребу.

Оба ове направе могу се користити у разарању великих објеката са одређеном количином експлозива посебно ако је потребно нешто хитно разорити и нема се времена за класично минирање конвенционалним средствима. Тако се брзо могу разорити мостови, тунели, подземни бункери, бране или велике посебно ојачане зграде.

Ипак, ефикасност коришћења САДМ и МАДМ за нуклеарно разарање није тако велика. Познато је, наиме, да код контролисаног разарања читаву операцију треба извести методом имплозивног урушавања грађевине како не био дошло до непотребног оштећења осталих објеката у околини. То је и главни разлог зашто се приликом контролисаног рушења зграда инжењери прво фокусирају на одређивање главних носећих тачака у конструкцији грађевине па тако експлозив и стављају у носеће стубове. Када се носећа контрукција сруши, уруши се и све остало. У сваком случају експлозив се увек качи на више тачака.

Али, када је у питању рушење нуклеарним експлозивом, ради се сасвим другачије. У ствари, атомска експлозија не може да се изведе тако прецизно , па се таквој врсти разарања приступа само у изузетним случајевима, када се нешто хитно мора разорити. Том приликом већи део енергије који се ослободи оде у околину и ту може изазвати јако разарање.

Познато је да нуклеарна експлозија има за последицу стварање јаког термалног удара, при чему се ослободи огромна топлота и створи се загрејан ваздушни талас који се шири у околину, а настаје и опасно јонизујуће зрачења које такође захвата одређени простор (у зависности од снаге пуњења бомбе). Ствара се и електромагнетни пулс који може тешко оштетити све електричне уређаје у околини. Зато се мирнодопско рушење грађевинских објеката нуклеарном енергијом не исплати.

Уранијумско пуњење је такође, веома скупо. Једна мини-нуклеарна бомба са уранијумом кошта неколико милона долара, а са плутонијумским пуњењем далеко више. Тако су ови већ развијени технолошки процеси САДМ и МАДМ напуштени и настављено је са коришћењем класичног динамита.

Како срушити челични облакодер

Проблем је настао када је након шездесеих година прошлог века почела изградња облакодера тешке челичне оквирне конструкције. А да би неко уопште добио дозволу за изградњу оваквог облакодера, он у САД мора са пропратном документацијом да достави и технолошко решење за његово рушење. А то технолошко решење са класичним експлозивом није било могуће применити код ових нових облакодера. Јер принцип њихове градње је био попуно другачији од онога што се раније градило са познатим носећим стубовима.

Наиме у овом новом концепту градње не постоји таква класична носећа структура већ је читава зграда направљена као носећа структура. И њени стубови у језгру и њени периферни зидови су направљени од дебелог челика. И та нова техника градње примењена је и у изградњу Рокфелерових Кула близнакиња у Њујорку. Некада су их и називали Дејвид и Нелсон. Гувернер Њујорка је тада био Нелсон Рокфелер са нескривеним амбицијама да се кандиује за председника САД, а што остали део породице, наводно, није одобравао. Дејвид је био на челу Чејс банке која је била инвеститор градње.

Калезов подсећа да упркос погрешом схватању, нигде у свету нити један облакордер челичног склопа (до 11 септембра 2001.) никада није био разорен контролисаном експлозијом. Све су то нове зграде и време за њихово разарање још није дошло. Највиша зграда икада разорена контролисаном експлозијом је имала само 47 спратова и то је била Сингер зграда у Њујоку која је саграђена 1908. а срушена 1968. Али, она је била далеко слабије структуре него што су то садашњи челични облакодери. Дакле, разорити овакву челичну грдосију је немогуће класичном методом разарања помоћу динамита.

„Близнакиње су конструкционо направљене такозваним “цевним склопом” , који је био сачињен од челичног језгра у централном делу и челичних периферних цеви. Ове цеви су биле у попречном пресеку правоугаоне и квадратне.

И то је био потпуно нови приступ у конструкцији зграде. Периферна челична цевна структрура састојала се од 59 квадратних стубова на свакој страни. Структура језгра се састојала од 47 правоугаоних челичних стубова који су ишли од темеља до врха куле. Како је то изгледало у време изградње види се на сликама.

Ово челично језгро стубова, које је у пресеку било правоугаоно, и периферни стубови квадратног облика били су изузетне дебљине сваки је био дебљине 2.5 инча (6.35 цм) тако да је читава дебљина стубова била 5 инча (12.7 цм).

Тако јака челична структура је била веома отпорна на све спољне ударе, посебно на јак ветар, а по речима самог архитекте, зграда је била отпорна и на евентуалне ударе великих авиона. О томе је и вођено рачуна приликом њихове конструкције.

Дакле, пошто амерички закон о изградњи небодера не дозвољава да се почне градња нечега што се не може срушити (продаја грађевинског земљишта на Менхетну је веома профитабилан посао), од извођача радова је тражено да поднесу пројекат о могућем начину рушења овакве челичне грдосије.

И то је главани разлог због чега је поново почело да се размишља о примени нуклеарне енергије у процесу контролисане експлозије.

Тако је ангажована приватна компанија “Controlled Demolition Inc.“ која је израдила студију о могућностима да се челични небодери „Близнакиње“ нуклеарном експлозијом могу срушити и њихов технолшки процес је тада патентиран.

Овај процес рушења је био потпуно нов и он нема никакве везе са старим САДМ и МАДМ технологијама, наглашава Калезов. Ова нова технологија не производи никакву атмосферску нуклеарну експлозију – са видљивом печурком, термалном радијацијом и ударним ваздушним таласом. Код ње се нуклеарна експлозија догађа веома дубоко под земљом . Ту нема ни магнетног пулса, ни јонизујућег зрачења у обиму који би могао да шкоди људима.

Дакле, да би смо схватили како су куле СТЦ-а ефектно разорене, погледајмо разлику између атмосферске и подезмне нуклеарне експлозије.

У почетној фази сваке нуклеарне експлозије ослобађа се огромна енергија у виду такозване “примарне радијације” и то је њен главни енергетски део (око 99 посто енергје) који се ослобађа у виду X -зрачења које се у случају атмосферске експлозије види као јак бљесак. Пошто се скоро 99 посто експлозивне енергије потроши на загревање околног ваздуха десетине метара унаоколо од центра експлозије (такозване нулте тачке) она се још назива и термонуклеарном експлозијом. То загревање се догађа јер X-зраци не могу да путују превише далеко, пошто их конзумира околни ваздух.

Загревање овог малог ваздушног простора резултира појавом такозване нуклеарне лопте (на врху печурке) што није ништа друго до екстермно загрејан ваздух. Ове нуклеарне ватрене лопте су одговорне за два главна деструктивна фактора у атмосферској нуклеарној експлозији – њеној термалној радијацији и њеном ударном ваздушном таласу. Оба настају искључиво услед високе температуре ваздуха.

Нaдземне и подземне нуклеарне експлозије се разликују

Међутим, када се одиграва подземна нуклеарна експлозија све је другачије. Не постоји ваздух око малог подземног простора дубоко под земљом у које је стављено нуклеарно пуњење, тако да се читава енергија која се одмах ослобађа у форми X зрака утроши на загревање околног камена. Резултат овог термалног ефекта је топљење камена (слично као код вулкана) и испаравање насталих гасова. С обзиром се се све догађа дубоко под земљом истопљени камен ће под притиском гаса створити подземну шупљину. Њена величина зависи од снаге нуклеарног пуњења.

Дакле, колико ће се камена истопити и колика ће се шупљина створити, зависи од јачине нуклеарног пуњења и постоје веома прецизно урађене таблице које то показују. Наравно, зависи и од врсте камена.

На пример: детонација 150 килотона термонуклераног пуњења сагорелог довољно дубоко у гранитној стени створиће кружну шупљину од око 100 метара у пречнику.

Зона мрвљења и зона оштећења

Екстремни притисак камена који испарава дубоко под земљом производи два ефекта:

1. Шири се постојећа шупљина од “примарне величине” (рупе у којој је смештен експлозив) до „секундарне величине“ (велике шупљине која се створи након процеса).

2. Пошто се то ширење догађа на рачун околног камења разликују се још две зоне деформације, с тим да свака зона трпи различито оштећење.

Зона која је ближа шупљини (секундарне величине) у нуклеарном жаргону се назива „зона мрвљења“. Она може бити дебела као пречник читаве формиране шупљине и она се након нуклеарног процеса напуни веома необичним материјалом – смрвљеним стењем у облику микроскопске прашине. Просечна величина честица ове прашине је око 100 микрона. Овакво стање материје која с е створи у “зони мрвљења” не настаје нигде у природи осим након подземних нуклеарних експлозија.

Калезов каже: “Ако у тој зони видите камен и подигнете га пажљиво, он ће бити у том облику само зато што се зрнца прашине још држе заједно. Али, ако га мало притиснете он ће се одмах смрвити у прах”.

Следећа зона до “зоне мрвљења” је “зона оштећења”. Она ће бити напуњена камењем које је такође здробљено , али је различитих величина. Ближе “зони мрвљења” биће ситније, а што је даље биће крупнији парчићи. Коначно, ван “зоне оштећења” неће бити оштећења на околном камењу. Шупљина је бели круг у средини, “зона мрвљања” је плави круг, а “зона оштећења “ зелени круг.

Све описано догађа се на идеалној дубини.

Како би изгледало ако би се оваква детонација извела испод једне од кула „Близнакиња“?

Познато је да је подземни темељ ових кула на дубини од 27 метара. Ако би се извршила нуклеарна подземна детонација на дубини од 50 метара испод темеља са енергијом од 150 килотона нуклеарног пуњења , створила би се под земљом оваква округласта шупљина чија би горња ивица достигла сам темељ.

И осим благог потреса од детонације, ништа се на површини не би догодило, јер је ових 77 метара сувише кратко (27 метара недостаје) да би се се достигла “зона мрвљења”. На дубини од 77 метара од површине нуклеарна подземна експлозија испод куле неће начинити никакву штету и само ће се створити подземна шупљина.

Да би читав челични торањ био смрвљен у прах и да би прах завршио у подземној шупљини, експлозија се мора догодити под земљом, али нуклеарни експлозив мора бити постављен много ближе површини. У том случају и “зона мрвљења “ и “зона оштећења “ неће бити потпуно изоловане под земљом и неће бити у идеалном кружном облику.

Оне ће тада формирати елиптичан облик тако што ће се елипса истезати према површини, јер под притиском гасова који испаравају неће бити исти отпор на доле у гранитним стенама и на горе где је торањ у коме је пуно празног простора. И елипса “зоне мрвљања” и “зоне оштећења” ће се све више издуживати на горе.

У случају Кула близнакиња у Њујорку “зона оштећења” би могла достићи 350 до 370 метара, док би “зона мрвљења” била 290 до 310 метара.

У случају много краће Куле 7 (која је накнадно срушена) читава висина ће биту у оквиру “зоне мрвљења”. Та способност нуклеарне експлозије да смрви у прах челик и бетон и све друге материјале је једна од јединствених карактеристика овог процеса.

Тренутак рушења треће куле, куле бр 7 у коју нису „ударили авиони“. Кула 7 пошто је мања , није имала “зону оштећења” и веома се лепо смрвила у шупљину, док су се са “Кула близнакиња” у “зони оштећења” парчићи разлетели на ширем подручју. Све је претворено у прах.

На снимцима након рушења се види како је та микроскопска прашина прекрила скоро читав Менхетн. Многи су веровали да је то прашина од бетона. Али није. То је прашина од свега што је било у тренутку експлозије у зградама. Највише од челика, јер је зграда углавном била сазидана од челика, док је бетона било веома мало. Ту је и прах од намештаја, тепиха , канцеларисјког материјала, али и људских остатака.

Оваква експлозија је могла да настане коришћењем 150 килотона нуклеарног експлозива који је постављен нешто мање од 50 метара испод темеља сваке зграде. Три су срушене. Укупно је ослобођено 450 килотона енергије. Бомба у Хирошими је ослободила 20 килотона ТНТ еквивалента. Никаквих авиона није било.

Снимци који су начињени након рушења кула у зони названој “нулта тачка”, а што представља место на коме је активирана нуклерна експлозија, јасно показују велику шупљину у граниту испуњену прахом од стопљеног камења и самих кула.

Такође је из снимака и из изјава сведока евидентно да се десет секунди пре почетка рушења читава зграда благо затресела, и то је био тренутак детонације нуклеарне подземне бомбе у срцу Менхетна. Све остало је било сурово режирана приредба са стварним људским жртвама пласиран преко информативних медија.

Једанаести септембар 2001. је био демонстрација зла, технологије, моћи и медијске илузије која је имала и за циљ да покаже да на државним функцијама у САД могу седети само слепи послушници – људи-машине који ће безпоговорно радити и размишљати у складу са званичним информацијама које им се из такозваних безбедносних служби сервирају. Својом главом нико не сме размишљати. То је идеја Новог светског поретка: већина људи као корисни шрафови велике глобалне хумане машинерије.