Дан када је погинуо Сале Паук
Пише: пуковник Милорад Улемек Легија, командант ЈСО
До Патријаршије смо стигли брзо, јер у пола четири ујутро није баш било оних који су волели да се возе метохијским путевима. Порта је била затворена, али како је сестринство навикло да ме виђа у раним јутарњим сатима, отворили су ми без много питања. Мој ритуал је трајао око пола сата. После бих мало попричао са сестрама.
– Је л’ и данас у битку? – питала ме је једна која је стално слала крстиће и иконице за момке пред битку.
– И данас сестро, рат не зна да стоји.
Насмешила ми се топло. Имала је топле очи са погледом који је умиривао и благо лице које је нудило утеху за сваки проблем.
– Знам, али данас је недеља. Бар би данас могли да прескочите, Господ је одредио овај дан за одмор и благостање. Знаш, недеља је свети дан и треба га поштовати.
Слегнуо сам раменима и почео да навлачим на себе опрему и оружје које сам оставио пред вратима цркве. Било ми је мало непријатно, али шта сам могао да кажем.
– У праву сте, сестро, потпуно сам заборавио да је недеља. Ево сад ћемо то да зауставимо.
Ко да сам се ја питао. А могао бих да замислим само фаце свих оних у главном штабу да дођем и кажем: „Знате шта, данас је недеља и мислим да није у реду да се данас ратује”. Затворили би ме у лудницу. Када сам сео у возило и када смо кренули стално ми се оно што ми је сестра малопре рекла мотало по глави. Будило је у мени немир. Био је то исти осећај као и онај док сам се превртао у кревету – идентичан, разбудио је језу у моме стомаку. Као трему пред испит. Само што овде нећу изаћи као разочарани студент, киселог лица, из учионице. Овде би могло да буде свашта. Чуо сам како су неки говорили да човек пред борбу осети да ће му се тог дана нешто десити. Нисам баш ишао тако далеко у свом размишљању, јер никад нисам размишљао на тај начин, јер ако би човек почео да размишља на тај начин, вероватно би одлепио. Рачунао сам да је све у рукама оног горе Инжењера који нам свима кроји судбине и наравно шаље телеграме.
Избили смо на главни пут. Колона би требало да прође сваког часа. Требало је да им се прикључимо негде уз пут. Рекао сам Салету да вози у пећки СУП. Хтео сам чисто да проверим да ли се те ноћи у њиховом реону дешавало нешто посебно. Међутим, овако рано није било никог ко би то могао да ми каже. Није ми се седело у згради СУП-а. Изашао сам испред и сео на степенице. Припалио сам пљугу и чекао колону. После неких двадесет минута се појавила. Била је дугачка и изгледала је опасно. Напред су била возила, наоружана бацачима граната, тешким митраљезима и бестрзајним топовима. Затим су наилазила возила са трупом. Иза њих камиони који су возили оклопне транспортере, па бовови 20/3 мм, па праге, минобацачи, ВБР-ови на џиповима, комора и логистика и на крају опет заштитница. Била је то моћна екипа у тој колони. Док су пролазили поред нас свирали су и добацивали Псету и момцима из пратње. Обично би пролазак наше колоне изазвао буру одушевљења међу српским становништвом у Пећи. Шиптари су гледали да се што пре склоне са улице. Они су нас поштовали, јер никад никог нисмо дирали. Али не, хвала! Тако су говорили.
Тог јутра је било мало света на улицама. Неке жене су се крстиле. Знале су да идемо у борбу. Из колоне се издвоји једно возило и стаде уз наше, одмах на проширењу поред пута. Био је то Сале. Ратно име Паук. Готиван лик. Био је у Јединици од почетка. Тренутно је био оперативни помоћник. Буквално најважнија функција у борбеном делу наше формације, алфа и омега.
– Је л’ иде све по плану? – питао сам га кад је изашао из свог возила.
Климнуо је главом.
– Ништа, идемо да се разместимо и поставимо, па ћемо онда да их испегламо као по обичају.
Осмехнуо се без коментара. Видео сам да му нису све козе на броју. „Па добро“, помислио сам, „нису ни мени”. Осећао сам се као да су ме тукли целе ноћи, а видео сам да ни Псето, Сале и Киза нису у бољем расположењу. Ваљда је такав дан. Сели смо свако у своје возило и укључили се у колону. До Дреновца нам је требало око сат времена. У ствари, „препаковали“ смо се у Дечанима, јер директно до Дреновца нисмо могли да дођемо у колони. Ови би нас напуцали са задовољством. У наредном сату времена свако је био на својој почетној позицији. Каснили смо са почетком око пола сата, али добро, никоме се није журило. Нисам хтео да их пожурујем да се не би одмах на самом почетку акције стварала беспотребна тензија. Дреновац је био на једном платоу, на неких два километра ваздушне линије од Црнобрега, предграђа у Дечанима. Између је био један усек, више као блага удолина. Са позиција које смо заузели, имали смо идеалан преглед целог села. Гледајући кроз јак артиљеријски двоглед, нисам уочио никакво померање. Видели су се само њихови ровови и траншеи.
Овај задатак је требало да одрадимо са још две јединице. Њихов задатак је био да вежу што више шиптарских снага на себе како бисмо ми извршили брз продор и запосели западни део села и тако онемогућили било какву комуникацију према Јунику и Јасићима, где су им биле неке снаге у резерви. Извршена је провера везе са свим учесницима. Праге и троцевци су одмах почели да праше по истуреним положајима. За то време, покривени ватром, јуришни тимови су кренули да заузму што боље полазне позиције. Требало је буквално да дођу до шиптарских првих ровова, када буду спремни, да дају знак да паљба престане како би могли да упадају у ровове. Овако све изгледа јако једноставно, али није било. Требало је све то уклопити и поставити на своје место. То је увежбавано на стотине пута. Најважнија је била координација на свим нивоима, од шефа тима, па све до оних који командују целом операцијом, у овом случају то смо били Паук и ја. Он је био доле са људима, одмах иза њих и процењивао је када је на ком делу требало појачати притисак. Моја улога је била да испуњавам његове захтеве усмеравајући подршку на она места на која је тражио, да координирам са осталим јединицама и све остало што је требало да би ова акција успела и да би момци који су је носили на својим леђима, а то су били борбени тимови, прошли без губитака.
Најважније је било да се што пре дочепамо и залепимо за прве куће. Тада би се залепили за њих буквално на двадесет метара. Ту нису могли да нам се одупру, јер смо одмах уводили додатне снаге и технику. Нису имали шансе. До сада је све било како треба. Снајперисти су одрадили добар посао, јер су успели да нађу погодно место на неких триста метара и имали су савршену линију гађања. Њих шесторица су се ту поставили. Три пара. То је много олакшало онима иза првих борбених тимова посао, јер чим би се неки ћивша појавио и почео да их угрожава, био би одмах неутралисан. Екипа извиђача која се попела на брда, која су се протезала дуж целе западне стране, имала је задатак да се притаји и мотри на пут који још нисмо могли да видимо са наших позиција, а којим је из Јуника могло да им стигне појачање. То се и десило у два маха на почетку акције, али су их наши ВБР-ови и минобацачи 120 мм одвратили од тога, јер смо их спрашили одмах чим су кренули. Слушали смо њихову везу. Одмах сам добијао податке о томе шта се дешава у њиховом табору. За сада код њих није било неке веће панике, мало су били узнемирени, што помоћ није могла да им стигне, али су за сада чврсто држали своје позиције иако су имали губитака, углавном од мојих снајпера како су говорили.
За сада је све ишло како треба. Из искуства смо знали да ако их не сломимо у првих двадесет минута, онда ћемо се мало натезати и на крају ће они морати да попусте, јер нису могли да издрже нашу ватрену моћ, коју смо до сада користили са неких 40-60%. Хтели смо да видимо како ће да иде. Увек смо је могли да појачамо по потреби. Док сам проверавао везу, јављено ми је да су се најавиле неке гузоње из штаба. Хтели су да дођу на нашу позицију и да гледају како то све напредује. „Пази курца, сад су се пробудили, напунили гузице кафом и добрим доручком и сад би мало да гледају!“
– Е, па неће моћи.
Рекао сам Псету да сад није баш згодно, јер прилазни пут, којим треба да дођу до нас, није баш сигуран, да је повремено под непријатељским дејством. Такође сам му рекао да им јави да и поред тога може да се прође и да ћу им послати транспортер да их пребаци до нас. Настао је мук на вези. Псето се клиберио са осталима. А онда је стигао одговор. Да ће они прво свратити у манастир Дечани, па ће свратити касније. Одвалили смо се од смеха. Баш у том моменту се чула страшна пуцњава са места где је радила Прва борбена група. Зграбио сам двоглед. Оно што сам видео натерало је мој адреналин до крајње границе. Момци су већ ускакали у прве куће кроз прозоре и изваљена врата.
– Добро је, пробили смо их. Скинули смо им ђану. Сад их само треба стиснути! – викао сам у моторолу јер сам знао да ме сви слушају.
Минобацачи од 60 мм су одмах почели да сипају челик и ватру буквално на педесет метара испред наших момака, омогућивши им тако да заузму што боље позиције. С друге стране, Шиптари нису могли да под ватром консолидују своје редове и да под кишом граната заузму нове борбене положаје. Сад чим очисте још један ред кућа треба убацити још људи и проширити рупу у њиховој одбрани и ширити се полако док не очистимо целу ширину села. Одмах смо кренули са убацивањем технике. Била су то наоружана возила са митраљезима бровинг 12,7 мм, бацачима граната 30 мм и БСТ. То су све била оруђа монтирана на џипове. Била су згодна за убацивање по тим малим уличицама, јер су могла лако да маневришу. Могли су да прођу кроз баште, а давали су снажну подршку момцима.
Сада је све било лакше. Као што смо сви и претпостављали, било је само питање сата када ће да попусте. Сад су већ паничили преко везе. Плашили су се да им не одсечемо одступницу према Јунику и стално су звали неког Орла да му кажу да по сваку цену мора да држи простор око школе и да никако не сме да оде, а да им не јави. То је било оно што ми је требало. Информација је била увек права ствар. Знао сам да ако сјебемо тог Орла и његову екипу, цело село пада аутоматски.
– Паук, јави се.
– На пријему.
– Колико си од тачке 77 жуто?
– Само да погледам.
– У реду.
После минут-два се јавио.
– Па, дели нас једно два реда кућа, а баш ту су се ови прегруписали, али сад ћемо да их истерамо, само да ми дођу остали што прегледају куће да нам неко не остане иза леђа.
– Добро, слушај! 77 жуто је кључна тачка. Узмите то и све је готово. Да ли си разумео?
– Јесам, капирам. Видим на карти да им је то пут за бежанију. Сад ћемо то да средимо чим се прегрупишемо.
– Добро, не жури, имамо времена, ако ти треба још технике јави и стиже.
Протрљао сам руке помисливши како је све добро и како се све одвија по плану. Било је једанаест сати. Ако све прође како треба, до три-четири ћемо све да завршимо. У једанаест су тражили мало јачу подршку на десном крилу. Почели су да их стискају. Чули смо их како пиште преко везе и траже појачање, иначе ће морати да напусте све положаје, јер не могу да издрже наш налет. Одмах смо им дали одговор у виду неколико плотуна ВБР-ова према свим излазним путевима из Јуника, чисто да оне који су планирали да им дођу у помоћ, натерамо да промене своје мишљење. Сунце је пекло пуном паром. Завукао сам се у командно возило да би слушао везу и сва дешавања на борбеним линијама. У возилу је било паклено вруће. Псето који је слушао неколико радио-станица, знојио се и са њега је цурило у млазовима. А онда се преко везе чуло нешто што ме је исекло кроз цео стомак.
– Флипер зове Бубу-1, хитно потребни месари, хитно! Један црно, три црвено. Нека дођу на позицију 57 црвено одмах и хитно. Пријем.
Псето је застао у пола покрета. Сале возач се окренуо са места где је седео за воланом и само се избуљио у нашем правцу. Ја сам затресао главом помисливши да нисам добро чуо. Одједном је сва веза утихнула. Осетио сам слабост у ногама. Месари су значили доктори и санитетска возила. Три црвено је значило да има три рањена. Један црно да има један погинуо. Како му нико није одговорио, Флипер је поновио свој захтев, овога пута оштрије, уз неколико псовки. То ме потпуно отрезнило. Издао сам потребне директиве и позвао два санитетска хеликоптера да одмах дођу на унапред договорену позицију. Иначе, имали смо комллетну санитетску екипу и мобилну операциону салу уграђену у велики шлепер, са шок-собом која је била у мањем камиону. То је све опслуживала екипа хирурга и пратећег особља потребног за операције. Уколико би неко био рањен у акцији, њега би одмах збрињавала екипа лекара који су пратили трупе у борби, затим би их санитетским возилом пребацили до места у близини борбене зоне где би их покупио санитетски хеликоптер, који би их одмах пребацио до наше базе у којој би их прихватала екипа и одмах би их убацивала у операциону салу. Правило је било да се онај ко је рањен, од момента рањавања до доласка у операциону салу, пребаци за максимално тридесет минута, без обзира на терен и било какве друге околности. Тако да је пре сваке акције било посебно планирање са санитетском екипом и пилотима санитетских хеликоптера. Рањеник је био светиња. Таква организација је и самим борцима давала велику сигурност, јер су знали да ће у најкраћем могућем року од момента рањавања бити извучени и збринути. Чим су издата сва потребна наређења за извлачење и транспорт рањеника, као и њихов пријем у бази Чарли-4, одмах сам се својим возилом упутио ка месту збивања. Успут сам срео санитете, који су већ покупили рањенике и возили их ка месту где ће их покупити хеликоптери. Само сам успорио и питао доктора у првом возилу за стање. Показао ми је три прста, што је значило да је од један до пет озбиљност рана била три. Није било критично. Број четири и пет су била озбиљна рањавања. Три је било подношљиво и рањеник је био потпуно свестан, оријентисан и што је најважније могао је сам да се креће.
Продужио сам даље ка борбеној зони. Све везе су биле сабласно тихе. Осетио сам да је акција стала. Знао сам како се сви осећају. Ово нам се није десило у последња четири месеца, за које време смо имали сигурно око педесет борби и акција и у свим тим акцијама нисмо имали ни једног огребаног. И сад одједном ово. Сви смо били пометени.
– Паук, јави се! – звао сам везом. Ништа, тишина.
– Паук, Паук, јави се! – И даље тишина као да сам био сам у етру.
– Хоће ли се неко јавити, пизда вам материна! – заурлао сам у везу. – Флипер, јави се!
– На вези – јавио ми се гласом мртвака.
– Где си, која ти је позиција?
– 44 зелено.
– Долазим, чекај ме тамо и нађи Паука, јер ми се не јавља. Нека ме и он чека тамо. Пријем.
Ништа. Сад сам већ попиздео.
– Флипер, јави се!
– На пријему.
Јеси ли ти разумео шта ти ја причам? Шта ти је, јеси се надувао?
Тишина и даље. Знао сам да сви слушају ову нашу комуникацију и било ми је криво што га напушавам, али у овој ситуацији нисам смео да им дозволим да се опусте и да их емоције савладају. Таман сам хтео да га позовем опет кад ми се јавио.
– Паука више нема – рекао је дрхтавим гласом.
Сад сам ја занемео.
– Понови – једва сам изговорио трудећи се да ми глас буде нормалан.
– Паук је црно.
Мој мозак није хтео да прими ову информацију. Милион ствари ми је пролазило кроз главу. Знао сам да се нико ни у лудилу не би зајебавао са овим стварима, јер бих га лично упуцао.
– Не, то није могуће, он није био у борби, он је требало да буде иза и да координира – говорио сам наглас док сам усмеравао и пожуривао Салета руком, куд да вози. Стигли смо до улаза у село и срели се са два наша возила наоружана бровингом и БСТ-ом, која су била послата као подршка нападачким тимовима. Стали смо уз облак прашине. Искочио сам из командног возила.
– Шта се дешава? – питао сам их. Ћутали су.
– Где је Флипер? Где је Тајка?
Њихов вођа екипе Ђулијет, показао ми је руком правац и објаснио где треба да скренемо да бисмо дошли до тачке 44 – зелено.
– Је л’ истина за Паука? – питао сам са трачком наде у гласу, желећи да ми овај каже да је све у ствари грешка, неспоразум. Он је само спустио главу.
Потрчао сам ка свом возилу и успут ударио песницом у неку тарабу тако јако да је даска на тараби пукла, пукла је и мени шака, али то сам сазнао тек много касније тога дана. Рекао сам Салету да полако вози да не бисмо промашили неко скретање у селу и улетели код Шиптара, који су још увек држали две трећине села. Убрзо смо наишли на наше момке, који су извиривали између кућа. Сви су били прљави и црни од барута и прашине. Сале је стао. Док сам излазио из возила из ћошка је наишло још једно санитетско возило. Био је то дефендер фургон блинда, који су возили доктори који су пратили момке у борбу. Стали су поред мене и доца је изашао. Видео сам да му је униформа крвава. Погледао сам га упитно, он је одмахнуо главом. Повео ме је до задњег дела возила, отворио је врата и угледао сам Паука умотаног у маскирну пелерину за кишу. Био је већ добио ону мртвачку боју. Лице му је било мирно као да је заспао. Као да се осмехивао крајичком усана. Осећао сам како остали прилазе и покушавају да провире. Ноге су ми заклецале, борио сам се са сузама и слинама које су само чекале да попусти задња емотивна кочница, па да појуре свом силином. Нисам смео сад да заплачем, мада нисам знао како то да изведем. Знао сам, ако бих сад емотивно пукао, ако би то видели остали момци који су се тискали иза мојих леђа, то би сјебало морал који је и овако био испод нуле. Почео сам да дишем дубоко. У том моменту је наишао Тајка. Тајка је био Пауков најбољи друг. Били су заједно од почетка рата, и заједно су дошли у формацију. Прогурао се између осталих и стао одмах иза мене, благо ме гурнувши у страну. Померио сам се. Он је стао испред свог мртвог друга и само га ћутећи гледао. Учинило ми се да уопште не дише. После неколико тренутака се окренуо и звизнуо свој шлем у једну кућу тако снажно да је овај пукао.
Знао сам да ово морам да прекинем. Рекао сам доци да вози тело у базу, и да се одмах врати. Окренуо сам се и видео двадесетак намргођених лица како ме гледају.
– Океј! Слушај овамо, ово срање ћемо да завршимо до краја, нећу да видим никог спуштеног носа. Ако сад станемо и одемо подвијеног репа, за који курац је све ово онда? Да ли је он погинуо да би ми сада стали?
Знао сам да звучим отрцано, али морао сам да их мало раздрмам. Ово је био велики шок за све нас, али сам исто тако знао да је за оне горе ово само статистичка ствар и да би ми у крајњем случају рекли да ако не можемо да радимо ово за шта смо плаћени, онда треба да променимо посао. Нисам хтео то да проживљавам поново, јер сам такво испирање мозга већ чуо до сада неколико пута и нисам био сигуран да ли бих могао да издржим, а да тог неког саговорника, који у нама види само статистички податак на платном списку, не одвалим од живота, ако би ми тако нешто рекао на моје образложење зашто смо прекинули ову акцију. Док сам говорио људи су ме гледали бело.
– То важи и за тебе, Тајка.
Тајка је седео на неким степеницама са цигаретом у устима и упутио ми је поглед који је могао да истопи свака челична врата у некој банци. Гледао ме је и осећао сам да ми шаље телепатску поруку. Када би се та телепатска порука дешифровала, она би сигурно гласила: „Јеби се и ти и цео овај јебени рат и боли ме баш курац шта сад причаш и да ли се то односи и на мене…” Гледали смо се неколико тренутака. Остали момци су ћутали и све то посматрали мрзовољним погледима. Била је ово једна од оних „јебених” ситуација када је човек знао да су они у праву, али то право једноставно није могао да им препусти. Били су то сурови закони рата.
Негде у даљини се зачуо рафал. Затим још један. Тајка је полако устао са степеница на којима је седео и пришао нам полако. Очи су му биле крваве и мутне. Кад је дошао скоро до мене, проверио је муницију у пушци и рекао онима који су били у његовој борбеној групи да заузму поново своје позиције. Као да су одједном сви изашли из неког транса.
– Ко ће да води? – питао је Тајка не окрећући се.
– Ја, ја ћу да водим! – рекао сам без оклевања.
На тренутак је застао, а онда је само климнуо главом и подигао радио-станицу изнад главе, што је значило: „На вези сам”, затим је нестао иза једне куће. Остали су почели да се распоређују на достигнутим линијама. Тек тада сам схватио да смо до малопре стајали и расправљали се буквално на првој борбеној линији. У следећој улици и реду кућа били су ови из ОВК-а. Требало нам је неких двадесет минута да консолидујемо линије и да кренемо у напад. Ударили смо снажно на тачку коју је држао тај неки Орао. То је била тачка „77 жуто”, од ње је све зависило. Некакав нови елан нас је носио, неки бес или полет. Тешко је да се објасни. У једном тренутку сам схватио да много летимо, ја пре свих. Зауставио сам, односно успорио напад. Сад нас је од Орла делила само једна улица. Кад смо успорили, остали су ме упитно погледали.
Чекамо технику – рекао сам, мада сам у суштини хтео да нас мало зауздам. Није нам требало да сад још неко страда, јер је могло да се деси да се ситуација „отргне контроли“. У рату су емоције забрањене. Оне морају бити остављене негде у бази из које се креће, уз слику девојке или писмо мајке, неку амајлију. Никако нису смеле ићи са људима у борбу, јер емоције могу да буду много опасне у борби. Мало људи зна да рат у глави човека прави једну сасвим нову димензију. Психа се мења. У рату су људи господари живота и смрти и они који се мало заиграју, забораве да једино Бог сме и може да себи додели такву улогу. Зато је ваљало мало успорити. Такође, проценио сам, с обзиром на нашу садашњу позицију да већина оних који су били дубље у селу, и који су држали положаје према комуникацији, већ гледају преко рамена, јер смо им већ са ових позиција дахтали за вратом, а ако узмемо тачку „77 жуто” били би одсечени од својих линија. Нисам ово хтео да говорим момцима, јер би они били баш за то да их опколимо и сатремо до последњег, али нисам хтео да дођем у ситуацију да ми се овде понови некакав „Аламо”. Мада смо сви знали да су у суштини Шиптари велике пичке кад су борбе из овакве близине у питању, јер су радије нападали из заседа, познато је да се опкољен човек бори као звер. Нисам хтео да сад овде у целој овој ситуацији вршим експерименте и да испробавам да ли Шиптари могу да у одсудном тренутку постану храбри и одлучни борци. Надао сам се да ће Орао закукати да не може више да издржи да ће то повући остале да ухвате маглу.
У том моменту су стигли џипови са бровингом и БСТ-ом. Чуо сам низ улицу да стиже и транспортер. Привукли смо и један пар снајпериста. Они су овде могли да одраде пола посла. Знали смо да је тај орао преко пута улице са својим људима и да сад гледају како ћемо да их нападнемо. Уздали су се у улицу која је била нешто шира и било је немогуће претрчати је. Отприлике смо снимили где су распоређени. Кад смо били спремни ударили смо из свих оруђа, у исто време су минобацачи тукли у позадину њихових положаја. Са њихове стране се огласио тешки митраљез ДШК, комади малтера су падали по нама док смо се шћућурили иза неког зидића.
– Јебо те, је л’ може неко да ућутка овога? Напраши нас човече, види, сав сам бео – чуо сам Флипера како гунђа. Морао сам да се насмејем.
ДШК се поново огласио, овога пута је закачио мало и транспортер који је мало вирио иза зида.
Не можемо да га нађемо, завучен је у оној згради, оној каменој – дотрчао је задихан снајпериста.
Ово је била помало пат-позиција, могли смо овако да се тучемо до мрака. Они тамо, ми овде, сви су ушушкани у својим заклонима. А онда смо решили да деламо. Колико год они преко пута били одлучни, нису били свесни да преко пута имају најгори „чопор“ који је постојао. Чим смо се кратко договорили, кренули смо. Ударили смо из свих цеви у све отворе на њиховој страни које смо могли да уочимо. Транспортер је кренуо и за неколико секунди прешао улицу на њихову страну. Пуном брзином се забио у једну од кућа од преко пута, за коју смо проценили да је најтрошнија и цео ушао у, ваљда, собу. Одмах смо на њихову страну бацили димне бомбе да би заштитили повратак транспортера који је у оној кући искрцао десет људи и враћао се по другу туру. Са друге стране се зачула пуцњава. Друга тура људи се већ искрцавала у дневној соби која није имала спољни зид. Јавили су да су заузели скоро све куће. Све се одигравало муњевитом брзином. Ако су се Шиптари питали на који начин замишљамо да пређемо улицу, ево сад су добили показну вежбу уживо. Сад смо већ могли и ми да се пребацимо претчавајући под заштитом димних бомби које су још пурњале. У једном моменту из једног дворишта су излетела два возила пуна Шиптара и кренула да беже том улицом у правцу Јуника. Наш џип који није губио време, излетео је иза ћошка и бровинг је почео да сеје смрт. Возила нису напустила Дреновац, а ни њихови путници. Требало је касније још прочешљати цело село да се неки камиказа није негде завукао, али посао је био завршен. Јавили смо у команду да пошаљу плавце да преузму ове положаје, јер смо ми наш посао завршили. Било је пола три поподне.
У знак сећања на нашег ратног друга, брата и хероја, мајора Сашу Јовановића.
Почивај у миру. Вечна ти слава и хвала.
Твој Чопор.
Počivaj u miru moj školski druže iz 15 klase 13 voda sobe 69..dok ja budem živ sećaću se tebe, naših školskih dana, učenja, gimnastike, zajedničkog trčanja.. Voli te tvoj brat Boban Đokić…
Vecna slava majore junacko srce necemo zaboraviti pozdrav coporu od majora kavadarca pod komandom kobca i tigra ..jednoga dana kad budem ranjen
Две недеље пре овог тешког губтика је погинуо Душан. Ја сам био тада превише мали да бих схватио неке ствари и родитељи нису хтели да ми објасне ништа. Ево прошла је двадесет и једна година и желео бих да сазнам барем нешто о томе. Једва га се сећам, и сахране се сећам као из магле. Памтим да је било много људи и да су момци полудели кад су видели међ којима га сахрањују. Помозите ми, молим вас. Милош
SLAVA TI i od celog srBskog naroda HVALA, Srbine. Bog ti je, siguran sam, vec podario Carstvo Nebesko! Hvala i Crvenim beretkama, najelitnijoj srBskoj oruzanoj formaciji ikada, koja rame uz rame sa teskom oklopnom konjicom Cara Dusana i Kosovskim vitezovima sedi pod okriljem Svetaca srBskih i gleda ovu nasu sramotu, odnosno sramotnu izdaju onih najgorih u srBskom narodu, kojima je na svim nivoima u ruke dopalo da se PO SRAMNOM ZIGU IZDAJE I PRODAJE U SECANJA POKOLENJA NASIH UPISU!
A vas ce se braco nasa, zauvek secati Srbi sa Kosmeta kojima ste dom, zemlju, veru i otadzbinu sacuvali, ali su nam je kasnije “beogradske dahije” oduzele i albanskoj OVK (pro)dali. Severna Mitrovica i sever Kosmeta vas nose i u srcu i secanju. Bili ste nam i ostali i uzor i primer. Upokojenima neka je vecna slava a prezivelima, posebno komandantu Ulemeku-Legiji jos jednom hvala na svemu sto ste za nas, za sve Srbe, za Srbiju uradili! Bog vam svako dobro dao!
Vranje, kako gedorisu oni gore. SKECANI VECNA SLAVA , POCIVAJ U MIRU.
bolje je umreti časno da nas pamte ko ratoborni narod…nego ceo život klečeći moliti kao sada srbija evropsku uniju….
generacija vukova je dala svoj doprinos u spasu ognjišta…
srpske majke su dale nesebično i svesno svoje sinove…oni su izabrali čast pred bogom da se žrtvuju za spas drugih…
dali su današnje majke spremne da budu časne majke…dali će novi naraštaji dece biti spremni da poginu za spas drugih…DA SE ZRTVUJU ZA SVOJA POKOLENJA ….
POKAZAĆE VREME…
JA MISLIM DA JE OVO ZADNJA TURA SPASITELJA I DA CE ČOPOR OSTATI SAMO POJAM JUNAŠTVA I NEČEG STO JE BILO I NEĆE SE PONOVITI…
PATRIOTIZAM JE IŠČEZAO LJUDI VISE NEZNAJU NI DA GA OPIŠU….NI OSETE…
PRE 10 GODINA BIH BIO POCASTVOVAN DA SAM DEO TAKVOG SASTAVA….DANAS ME JE PROMENLJIVA LICEMERNA POLITIKA OPAMETILA DA ZBOG POLITIČKIH RATOVA MOZDA I NEBIH UČESTVOVAO A ZAŠTO….NEZNAM….PROSTO….POJELI SU ME PROBLEMI ..ODLUTAO SAM U STANJE ZESTOKOG BESA…VISE NISAM ONAJ KO BIH KONTROLISAO KOMANDU…POSTALI SMO SADA ZELJNI KRVI CIJE GOD….NEBITNO….
OVO JE STRAŠNO VREME…krivac je nebitan nacicemo ga kazna je bitna…da se napijemo krvi njegove da smirimo haotično stanje psihe….
došlo je vreme da je normalno da smo ceo dan u problemu…
DJORDJE BEOGRAD
I na kraju balade sve džaba bi,prodadosmo sve za sta smo se borili.A Legija trune u zatvoru.Zbog cega?Sve poslove je radio za drzavu i na kraju ga drzava strpa u zatvor.Kad vise nisi potreban a previse znas i mozes da ugrozis neko politicko dupe onda ti i najboljem slucaju ne gine zatvor ili te nestane.
Jedinica koja se voli jedina nasa. bio sam dete tad i nikada Vas nisam uzivo video!!! Boli to vraticemo mi nase al papirom obecavam i ja kao bivsi i nikada tacnije diskvalifikovani oficir policije!!! Hajduk sa Drine ceta Zeke Buljubase!!!
Vecna ti slava i hvala
počivaj u miru!, neka te Gospod primi u naručje svoje,bićeš zauvjek u srcu mog Kosovsko-Metohijskog naroda legendo naša .
Nemogu da se ne setim njegovih reci. Ajde “skecani”.
Terorizam je bolest pozovite doktora…… ziv i zdrav nam bio komadante
Bio sam na ratistu od 1992 do 1994 kada sam i ranjen. Puno stvari sam video i u puno borbenih dejstava ucestvovao. Za mene je svako junak ko uzme pusku da brani svoje ognjiste, onaj ko se prijavi dobrovoljno pa cak i onaj ko nije sposoban za oruzane sukobe ali na neki svoj nacin doprinosi borbi za svoju zemlju. Jako mi je zao sto nisam mogao da se borim u sastavu JSO ali jednostavno nisam ispunjavao kriterijume jer opet ponavljam 94-te sam bio ranjen u Bosni, vodim se kao RVI i moja noga tj stopalo nece vise nikada biti isto jer mi je metak pokidao zivac koji se zove Peroneus i odnosi se na stopalo te noge koja je ranjena. Sve bih dao na svetu da sam mogao da budem rame uz rame sa tim momcima, da im pomognemm, da se smejemo zajedno, da jedemo zajedno i da krvarimo zajedno ali sudbina mi nije dala da budem deo te price. Moze da prica ko sta hoce pripadnici JSO su bili jedni od najobucenijih specijalnih jedinica sa nasih prostora a iskreno verujem i u regionu. U svakoj uspesnoj i ozbiljnoj jedinici disciplina je ono sto je prvo i osnovno i to je ono sto krasi pripadnike bilo koje jedinice, a JSO je krasila kao prvo disciplina, zatim obucenost svakog pripadnika i na kraju hrabrost i ljubav prema svojoj zemlji koju ni jedan pripadnik nije imao manjka vec je mogao i da podeli sa nekim drugim vojnicima iz nekih drugih jedinica, vodova, ceta, bataljona…naravno kada bi moglo. Zao mi je zbog svega sto se desilo jednoj od nasih najboljih jedinica i svaka cast i 63-oj padobranskoj i 72-oj jurisnoj ali JSO ce za mene zauvek ostati br. 1. Zivi bili junaci, Bog Vas blagoslovio i svim palim pripadnicima vecna slava i Hvala Vam za sve.
Нека ти је лака ова наша Српска земља чика Сале,почивај и миру .
Pocivaj u miru veliki brate.
Vecna ti Slava i HVALA.
vecna ti slava junace,tragicno je sto je jedinica rasformirana takvu nikada vise necemo imati ne samo mi nego ni svet.
Vecna ti slava i hvala junace! I hvala svima junacima koji su se ovako herojski borili za nasu otadzbinu!!!!
Počivaj u miru brate!
Slava ti!
Ja sam jako ponosan na JSO i ostale jedinice.. Koji su dali zivot za Srbiju… Dali bi postojala mogucnost da se ponovo formira JSO? Verujem da bi resila situaciju na kosovu…
Вечна му слава!
Vecna ti slava Srbine…a ostatlu tima hvala na svemu sto su uradili za nasu drzavu !
Mi nikada necemo imati jedinicu kao sto je JSO bila. Ne zelim da uvredim legendarnu 63-cu, 72-gu, Kobre, PTJ, SAJ, ali sustinski na jedinicu koja je imala svoje sve, nije puno zavisila od drugih. Njihova obuka i obuka danasnjih sminkera iz zandarmerije, kao nebo i zemlja.
Neka ti je vecna slava !!!
eeeeee…..sale jovanovic. zamslite policajca mladog pozornika u beogadskom supu..bese stari grad…obije trafiku lik koji je bio atleticar, dugoprugas… a policajac ga snimi i za njim…ovaj trenerka patike a ovaj dres , cipele … jurnjava od centra grada do kumodraza …. nekih 19 km.. i na kraju obojca onako mrtvih pogledase se a on pade preko njega i stavi mu lisice..niko nije verovao sta je ovaj uradio plus kada se policajac pozornik sa starog grada javi sa vozdovca …………………… anegdota jednog policajca kada je poceo u mup u republike srbije , policajaca saleta jovanovica….. laka ti zemlja junace i vecna slava……
vecna ti slava i hvala junace!
Pocivaj u miru.Vecna ti slava.
pocivaj u miru junace,vecna ti slava i hvala za zivot dat otadjbini.
Iz kog romana je ova prica?
Чопор
po meni sve vise ovo merise da vise nema rata sa puskama , sad ratuju sa olovkama u ruci na pregovorima e to su najgori ratovi boli bez da osetis bol , i ja bi volio da se copor vrati i osveti svoje pale borce
Браво јунаци!
Јадан је народ који заборавља своје хероје…није ни чудо шта нам се десило са земљом ,ал браћо мени све ово мирише на поправни ускоро,