ЗЛОЧИНИ МУЏАХЕДИНА: Свирепо убиство деветогодишње Мирјане Драгичевић

Пише: Слободан Дурмановић

Сведочење из пакла

У рано јутро, 28. децембра 1992. муслимански војници упали су у село Доња Биоча код Илијаша и прво јој силовали, а затим и убили деветогодишњу кћерку Мирјану.

„Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, присећа се Рада свог пакла.

mirjana-dragicevic

Рат је ужас и страх, оскрнављене душе, осакаћена и беживотна тела деце, жена и људи, страдање и разарање – укратко пакао. И кад се ратни пакао слегне у временском вртлогу, опет се прикује за људску душу да заједно с њом лута и не да јој смираја. Испрва, душе плутају ношене очајем и жалом што им није задато да поред својих најмилијих нађу смирај у ратном вртлогу. А кад жал прође и очај се из душе пресели у срце, а бол се за сва времена укорени у души, остане само нада да ће се растављене душе, једном када им буде дато, поново наћи заједно у вечном смирају…

Злочин и пакао

Тринаест година требало је Ради Драгичевић да у својој души пронађе снаге да предочи људима свој ратни пакао. Ужас и страх тринаест година превладавали су у њеној души бол и наду у смирај. Рат је затекао Раду у родитељском дому у засеоку Доња Биоча код Илијаша, где се 1984. године, након развода, вратила са двоје малолетне деце, трогодишњим сином и једногодишњом Мирјаном.

„Ту сам се родила и живела, удала се из те куће и онда се вратила у њу. Имала сам кућу, радила сам, скромно, али лепо живела“, прича Рада на почетку своје исповести.

Скоро да није осетила кад је дошао рат. Као и многи други, немајући куд навикла се брзо на нови начин живота, гледајући да заштити своју децу и чекајући само да се рат што пре заврши. Први ратни месеци нису јој били ни тешки, ни лаки, а ништа није слутило да ће и последњи дани прве ратне године бити много другачији од свих дотадашњих.

Доња Биоча била је склоњена са прве линије фронта сарајевског ратишта, а у селу су остали углавном цивили и понеки војник.

„27. децембра 1992. легли смо навече спавати: деца и ја, моја мајка и тетка, мајчина сестра. Било је све нормално, онако ко и до тада. Кад је освитао 28. децембар 1992. пред зору око пола шест, можда је било и шест сати, зачули су се пуцњеви. Мајка се пробудила и рекла да видим шта се дешава. Устала сам и видела кроз прозор да се пуца. Чула се пуцњава, падале су гранате, видела сам неке војнике, али мислила сам да су то наши војници. Убрзо сам видела, по униформама, да су то муслимански војници који су ушли у село. Галамили су и вриштали, на нашем и на неком туђем, мени неразумљивом језику. Било је страшно, пожуриле смо да изађемо из куће и да бежимо.

Мајка и тетка су пошле да изађу, а ја сам остала да обучем децу па да покушамо изаћи. Кад је мајка изашла, прво сам зачула пуцњеве и мајка и тетка су зајаукале. Син ми је остао у другој соби, а ја и кћерка пошле смо ка излазу. Али, нисмо могли даље: тројица муслиманских војника већ су ушли у кућу. Кад су дошли до нас две, кћерку су ми отели из руку, а мене су гурнули у страну. Довели су мајку и нас две одгурали у другу просторију. Син ми је остао у другој соби на улазу у кућу, подвукао се испод кревета и тамо, на срећу, нису ни улазили… Мајка је врискала и довикивала: ’Радо, чувај децу’. Али, ја више нисам могла ништа…“, присећа се данас Рада.

Кроз тежак, потмули плач, загледана у 28. децембар 1992. у свом дому и тројицу муслиманских војника који јој отимају кћерку из наручја.

„Двојица су били изразито црне пути, мислим да су били муџахедини, са белим тракама преко чела, а трећи је био беле пути. Сви у униформама, с пушкама… Моја кћерка била је у црвеној тренерци, ја сам је обукла. Кад су је ухватили и одводили од мене, она је вриштала, плакала. Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, завршава Рада своје сведочење из пакла. Сузних очију, обореног погледа, упереног у руке које се споро спуштају у крило. Убрзо, диже главу и загледана у даљину, кажипрстом десне руке брише сузе…

Бол, трагови смираја

Истог дана када су починили злочин, муслимански војници протерани су из Доње Биоче: у контранападу ВРС, српски војници су их потиснули назад. Иза нападача остале су спаљене куће, беживотна тела деветогодишње Мирјане и старца Николе Мићића. Радина мајка Милојка затечена је тешко рањена, али је преживела. Тешко рањена Радина тетка Ленка Скочо преминула је од последица тешког рањавања. Тешко рањена у стомак и у ноге, Рада је замало избегла смрт: истог дана однели су је најпре у Дом здравља у Илијаш, где су јој пружили прву помоћ, а затим у ратну болницу „Жица“ у Блажују, па у болницу на Корану, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд. Након скоро пола године и многобројних операција, лекари су успели да „закрпе“ Радине ране и да их залече…

Бол за Мирјаном нико није могао да зацели: када се вратила родитељском дому, то више није био топли дом у коме је одрасла и провела своју младост, у који се вратила са децом двадесетак година раније. Била је то само кућа коју су јој огадили муслимански злочинци иживљавајући се над њеним деветогодишњим дететом: то место враћало ју је у зору 28. децембра 1992. Изнова преживљава ужас. Бљесак пакла…

Зато јој је, у зиму 1996. године, било лакше него другима у избегличкој колони из Илијаша, да оде из родитељске куће и заувек напусти тај дом.

„Тад сам је закључала… Долазила сам у кућу после још само једном и више не. Нисам могла, претешко ми је кад видим то место… Ту где су ми то урадили мом детету, више се никад не могу вратити да живим…“, тим речима Рада описује свој коначни опроштај од места на које више није желела да иде.

Касније, и да је хтела не би могла да иде, јер је кућа убрзо сасвим срушена. Сада је на том месту само омања хрпа камења. Рада данас ради као конобарица у једном ресторану у Хан Пијеску, а живи као подстанар у Власеници.

„Некако се мора живети“, кратко објашњава свој положај. Помоћ не добија ни од једне званичне институције у овој земљи…

А смирај? На трагове смираја њена душа данас налази на гробљу у родној Доњој Биочи, поред великог мермерног крста над хумком, уместо споменика, на којем пише само „Мирјана Драгичевић 1984-1992“. Због удаљености долази повремено, кад узмогне. Не жели да прича како су гроб и крст скрнавили неколико пута до данас „непознати починиоци“.

„Кад дођем овде на гроб, ја се мало растеретим, буде ми мало лакше у плућима, у души. Исплачем се и осетим да сам исто са њом, ко и пре. Кад дођем, ја јој причам, и тако… А опет, тешко ми је кад долазим, јер кад дођем шта видим – само овај крст… Али кад идем, опет ми је тешко, јер је опет остављам саму ту…“, тим речима Рада описује своју бол. Неизрециву.

Онда запали свећу, па чучне крај мермерног крста. Једном руком загрли камен, а на подлактицу друге руке наслони чело. И плаче, дуго и јетко…

Пре него са Мирјаниног вечног почивалишта пође, Рада остави на крсту једну кесу бомбона и једну чоколаду. На овом месту, то није само онај наш простодушни обичај. То су неке мале ствари које објашњавају једну мајчинску љубав од које су злочинци отели деветогодишње дете и пред њом га убили, љубав мајке којој злочинци нису дали да буде изречена до краја.

Неки од злочинаца из доњобиочке зоре 28. децембра 1992, давно су напустили ове просторе и отишли у неке друге земље. Можда су и тамо убијали нечију децу, а можда су и сами убијени – то више нико не жели да каже. Њихова „браћа у злочину“ која су остала у овој земљи, још по њој слободно ходају. Пред овоземаљски суд још ниједан од њих није изведен. И због тога је правда у овој земљи још увек слепа.

Одговорни за злочин у Доњој Биочи

Напад на село Доња Биоча код Илијаша, 28. децембра 1992. извели су припадници 2. батаљона 7. муслиманске бригаде, стоји у подацима које су сакупиле организације из РС које се баве документовањем ратних злочина. Реч је о јединици коју су чинили махом исламски добровољци, као и домаћи радикални исламисти. У контранападу Војске РС на припаднике 2. батаљона који су запосели Доњу Биочу, пронађена је једна видео-касета на којој се јасно види како припадници 2. батаљона пале куће и пуцају по селу, узвикујући верске поздраве „Алаху екбер“ и мноштво реченица на арапском језику. Међу њима се, међутим, примећују у домаћи муслимани, који не заостају у паљевинама за својом „браћом“. У документу о злочину у Доњој Биочи наводи се неколико имена учесника овог недела, као и имена одговорних по командној линији. Овом приликом навешћемо име једног високог официра за које се са великом сигурношћу може тврдити да је командно одговоран.

Реч је о Шерифу Патковићу, команданту 7. муслиманске бригаде. Непознато је да ли је пуковник муслиманске Армије БиХ Шериф Патковић икада спровео истрагу о злочинима својих војника, или је, може бити, и сам давао наређење да у акцијама не сме бити заробљеника!? Познато је, међутим, да је пуковник муслиманске Армије БиХ Патковић у својим говорима истицао да он и његови потчињени „воде џихад“ (муслимански свети рат), упоређујући своју борбу „за победу ислама“ са „борбом у Чеченији и Палестини“. Ови цитати само су неке од Патковићевих синтагми изречених у говору својим војницима на другу годишњицу формирања 7. муслиманске бригаде, 17. новембра 1994, недуго пошто је предао рапорт свом „врховном команданту“ Алији Изетбеговићу…

Документарни филм „Мирјана“

Исповест Раде Драгичевић након 13 година ћутања, овог лета преточена је у дванаестоминутни документарни филм који носи назив по имену њене кћерке – „Мирјана“.

„Почетком ове године, Рада ми се јавила и рекла да хоће да ми исприча своју причу. Кад сам је чуо, плакао сам као мало дете. Али, месецима сам је уверавао да све мора да исприча јавности и на крају је пристала“, каже Славко Јовичић, потпредседник Савеза логораша РС, у чијој је продукцији настао овај документарни филм. Филм је потписало неколико познатих новинара и сниматеља из РС. Ауторски тим, поред осталих, чине новинар и сниматељ Асошијетед преса (АП) Радул Радовановић и Војислав Стјепановић, а режисер је Сњежан Лаловић, уредник редакције документарног филма РТРС-а. Филм је први пут приказан на фестивалу у Милану у Италији 22. септембра ове године.

„Хиљаде људи су биле шокиране Радином исповешћу. Десет копија тог документарца током фестивала поделили смо разним удружењима из земаља западне Европе, које се баве заштитом права жена и жртава рата, као и разним продуцентима из света документарног филма“, каже Јовичић.

 

Нови Репортер, 9.11.2005.




5 коментара

  1. valentina

    Ovu predobru zenu sam upoznala licno 1997 godine,ispricala mi je sve rec po rec,ni u danas dan nisam to zaboravila,zelosno,o srpskim zrtvama se ne prica,kao da i ne postoji……molim se Bogu da joj podari strpljenje i zdravlje,a detetu rajsko naselje na onaj svet!

  2. Krajincanin

    I posle neka neko kaze da smo mi Srbi najveci zlocinci, pa Ratkova vojska nije nijedno dete ubila, silovala, nijednu zenu ubila, nijednog starca ubila, i posle Ratko ce dozivtno u hagu, a Naser Oric i ostali zlocinci na slobodi?? I to ti je pravda, strasno!

  3. Peca

    P.S. Danas zivim u ovoj usranoj sredini gde se svaka reč meri , premerava i po nečijem nalogu kaznjava , ovako ili onako. Zato molim Vas , makar Vi nemojte da filtrirate komentare . Svi treba da imamo petlju da kazemo i da se borimo za svoj stav . Pozdrav !

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *