Зашто Америка и друге западне силе када нападају, више не објављују рат?

cavoski

Зашто је у међународном праву преседан толико опасан

Уважени колеге саговорници, поштовани новинари, како сам ја по струци правник, нешто бих рекао о правном аспекту агресије Атлантског пакта на ондашњу СРЈ. Они који знају историју сигурно се сећају да, када је Аустроугарска царевина, која је била озбиљна и цивилизована држава, хтела да нападне ондашњу Србију, она је телеграмом обавестила Србију да ће је напасти.

Дакле, то је била објава рата. Сад се питамо како то да Американци и друге западне силе, када нападају, више уопште више не објављују рат. Због чега?

Па због тога што је од Бријан-Келоговог пакта (1928) до повеље УН (1945) оружани напад на било коју државу забрањен, представља тзв. злочин притв мира, због кога су одговарале нацистичке главешине у Нирнбергу, и као такав је противправан.

Да би се то избегло, они уопште не објављују рат, јер би био то доказ да нападају, него касније то квалификују као некакву хуманитарну интевренцију. Ето, то је разлог зашто нема објаве рата. На исти начин се поступило и касније, када су нападнути Авганистан, Ирак, Либија. Другим речима, оружани напад је забрањен, а никаква хуманитарна интервенција није дозвољена.

Како је то региулисано према Повељи УН, држава је власна да употреби оружану силу против друге државе само у самоодбрани, а једне државе могу нападати друге оружјем само са овлашћењем или са ауторизацијом Савета безбедности УН, односно уз сагласност свих пет великих сила сталних чланица, и то позивом на главу 7 Повеље УН због нарушавања мира и безбедности.

То су једини разлози због којих се може оружано напасти, све остало није допуштено. Тако је по међународном праву, које је престало да буде делотворно, а видећемо због чега је дошло до тога.

ПРАВИЛО ДА ЈАЧИ ТЛАЧИ

Да бих то објаснио, подсетићу на један догађај из Пелопонеског рата. Средином Пелопонеског рата, који се водио између два велика савеза – копненог пелопонеског, који је предводила Спарта, и поморског, на челу са Атином. У близини Атике, где се налази Атина, било је острво Мелос. Оно је било кост у грлу Атињанима због тога што су ту били насељени колонисти пореклом из Спарте, који нису имали демократски политички поредак.

Отуда су Атињани из стратегијских разлога подигли велику флоту, искрцали се на острво Мелос и опколили град. Како су то биле цивилизоване државице, а не као сада, био је обичај да се пре оружаног напада воде преговори. Месењани отворе градске капије и једна делегација Атињана предвођена Еуфемом уђе у град, оде на градски трг и пред свим грађанима Месењана се водио овакав дијалог.

Кажу Месењани Атињанима: „Нисмо ми вас напали, него сте ви нас напали, правда је на нашој страни“. А Еуфем овако одговора: „Одувек је било да јачи слабијега тлачи. Нисмо ми тај закон измислили. Тај закон постоји одвајкада, и ви бисте се на њега позвали да сте јачи од нас.“ Тиме су се ти преговори завршили.

После тога Атињани су изашли са силном војском, нагрнули на бедеме и освојили Месењане. Све мушкарце су побили, како је то тада било по ратним законима, а жене и децу су продали у робље. Као што видите, то време се вратило јер више нема међународног права, које забрањује агресију.

Све су то разлози који нас наводе на закључак да је та агресија била противправна, али да, нажалост, није било силе која је те агресоре могла да казни, као што ни Атињане тада нико није казнио.

Коначно да кажем нешто о узроцима тог напада. Сви се питате, ако је то наводно хуманитарна интервенција, зашто се увек не интервенише кад наводно постоје некакви хуманитарни разлози. У време када су Грчком владали пуковници (1967-1974), направе они један несмотрен потез, па са својим људима – а грчки официри су били команданти кипарске војске – изврше државни удар против тадашњег кипарског председника Макариоса (1974).

То су Турци искористили и са флотом искрцају своју војску и заузму не само северни део Кипра него протерају Грке из свих градова и села на том подручју, нарочито из Фамагусте, која је била грчки град. Дакле, то је било етничко чишћење.

Да ли су тада Американци сматрали да из хуманитарних разлога – а имали су тада силну флоту и носаче авиона у Средоземљу – треба да интервенише? Није им пало на памет просто зато што им је Турска била врло важна због близине ондашњег Совјетског Савеза. Дакле, тада хуманитарни разлози нису узимани у разматрање, а у нашем случају јесу.

Који су то заправо једини разлози због којих су Американци напали СРЈ? Један је очување НАТО, да се покаже да он може да дејствује и изван тзв. самоодбране чланица Пакта, дакле изван граница држава које чине Атлантски савез. Други разлог је да се нешто учини за муслимане, за косметске Арбанасе, који су једини, поред босанскохерцеговачких муслимана, који воле Американце. Нико их други од муслимана не воли.

Да би показали да немају ништа против муслимана, чак некима хоће и нешто да учине, извршили су агресију на нашу земљу. Онда су, наравно, косметски Арбанаси њима узвратили тако што су у сред Приштине, на главном тргу, подигли блистави споменик Билу Клинтону, где је исписан датум 24. марта 1999. године.

ЗАШТО ВАЖНО ДА ЈЕ 1999. БИЛА АГРЕСИЈА

Дакле, поставља се питање да ли имамо право на накнаду штете? Имамо, само под условом да се утврди да су они кривци за рат, да је то била агресија и да у оквиру ратне штете то тражимо. Како тога неће бити, не можемо тражити накнаду за економску штету.

Као што видите, ми јесмо били поражени, али се поставља питање да ли треба да изгубимо и достојанство тако што ћемо признати да су они који су нас напали били у праву. Видим да међу нама има много оних који су на то спремни. Ја на то нисам спреман, и то се пре свега види у погледу употребе речи. Показаћу како то изгледа.

Једном приликом доведу Александру Македонском, који је пловио морима, једног гусара, пљачкаша бродова. Александар га пита: „А одакле теби право да то чиниш?“. А он каже: „Имам исто право као и ти, само што то радим са малим бродом, а ти са читавом флотом“. Дакле, кад имаш флоту, онда то може, а, када имаш мали брод, онда можеш и да страдаш.

Питање је шта је то било 1999. године, 24. марта. Ја кажем да је то агресија, и показујем зашто. Неки кажу да треба да се каже „натовска интервенција“. То је огромна разлика. Када кренем ножем да некога убијем и распорим га, то је тешко кривично дело убиства. Када, међутим, хирург на хируршком столу отвори скалпелом стомак да би извршио операцију на дебелом цреву, онда је то медицинска интервенција.

Па чак и ако болесник, не дај Боже, умре, онда се то сматра професионалним неуспехом, а не криви се дело уколико је операција вршена по свим правилима медицине и протоколима који су за то предвиђени. Пазите која је то разлика. Дакле, један мој млађи колега, који ми је био асистент, а сад пише о Косову, користи израз „NATO intervention in Kosovo“.

Дакле, то је само била интервенција, а није била ни на територији целе Југославије, него само на Косову, и то је доста уобичајено тумачење. Наши људи који објављују чланке у инострантству, и за то примају новац или не знам шта још, користе тај израз. Ја ништа не примам, па могу да говорим оно што мислим.

Постоји и други израз који је такође присутан, а који би требало избацити. Каже се „међународна заједница“. Да ли у ту међународну заједницу улазе, на пример, Монголија, Вијетнам, Кина, Кувајт или Колумбија? Не, ту су само Брисел и Вашингтон, то је међународна заједница. Пазите колико се то одомаћило: те треба се „обратити међународној заједници на Косову и Метохији да заштити нас Србе“; па „не би то дала међуанродна заједница“ итд.

Пазите колико је то опасно. Али, ето, не може човек ни да се одбрани јер то је ушло у језик и тако се то каже. Тек ће за 10-15 година, кад то прође – ја то нећу дочекати – и кад се поново успостави биполарност у свету, пре свега захваљујући Кини, тек тада ће то бити мало другачије.

ИЗГОВОРИ СУ ОДУВЕК БИЛИ ЛАЖНИ

Да видимо какви су били изговори за рат. Помињан је Рачак. Исто је тако Садам Хусеин, односно Ирак, други пут нападнут под изговором да постоји хемијско оружје за масовно уништавање. Касније се испоставило да тога уопште није било. Онда Американци кажу да то није важно: јесмо ми због тога напали Ирак, али смо тамо успоставили демократију. Пазите, једну релативно пристојну државу, као што је била Либија, потпуно су разорили. У Ираку су сад верски сукоби, који су страшни, мало мало па чујете како је неки бомбаш убио не знам колико људи. Слично је у Либији, Авганистану и тако редом, а све под овим изговорима.

Изговори су одувек били лажни. Знате ли како је нацистичка Немачка напала Пољску? Тако што је инсценирала наводни напад Пољске на једну граничну караулу Немачке, па су чак и неке мртве из неког логора донели тамо да се види како су побијени, а били су у немачким граничарским униформама. То је био изговор. Касније се утврдило да то није било тачно, али је, нажалост, тако.

Коначно, да нешто кажем и о тим обимнијим изговорима. Не знам да ли је ико од вас читао Сесила Делајла Бернса, који је објавио на српском језику између два рата (1937) Политичке идеале. Један од тих идеала је колонијализам. А зашто је то идеал? Зато што су европске земље цивилизовале Африканце и приводили их тим највишим вредностима. Шта је то стварно било, знамо. Али, пазите, било је озбиљних људи који су то били кадри да напишу и објаве, а многи су вероватно и поверовали. Исто то је и данас, па ће за педесет година неко то исмевати као што ја то сад чиним.

Коначно, да кажем и нешто о праву на самоопредељење, тиме сам се мало бавио иако се бавим међународним јавним правом. Морам да кажем да сам закључио да, када у Повељи УН стоји да народи имају право на самоопредељење до отцепљења, творци Повеље су искључиво имали на уму колонијалне народе и њихово право да се ослободе туторства великих сила, које држе колоније. Односило се на њихово право да успоставе своју националну сувереност и независност, и само на то.

Чак ни У Тант, некадашњи генерални секретар УН (1961-1971) – ја сам то у једном раду цитирао – није могао да помисли да се право на самоопредељење може злоупотребити тако што би се разбијале чланице Уједињених нација.

То је почело 1991. годином и почетком 1992, када су народима бивше Југославије – Словенцима и Хрватима – признали сувереност и независност. Дакле, они су могли да се отцепе и конструишу независне државе позивајући се на право на самоопредељење.

А онда се отишло корак даље, па не само да су то могли народи – јер Хрвати и Словенци јесу народи – него су то могле и националне мањине, као што су косметски Арбанаци. Дакле, нису они већински народ у држави и да у тој држави живе, и имају и своју државу Албанију, него су то добили као национална мањина.

Пре њих, наравно, и муслимани, који уопште нису били већински народ у Босни и Херцеговини, него су имали релативну већину, али не апсолутну, па је због њих конституисана Босна и Херцеговина иако би Хрватима и Србима одговарала подела, односно присаједињење суседним државама српског и хрватског дела.

ОПАСАН НАЧИН

А сада се појавило питање Крима. Очигледно у Украјини су Руси етничка мањина, али већина у том делу, на Криму. И, као, сада ту не може, као што неће моћи ни у Придњестровљу. Ствар је постала изузетно опасна.

И сад да кажем – и тиме да завршим – шта значи преседан. То је у праву веома опасно. Међународно право ипак постоји у неким уговорима, односно конвенцијама, и почива на принципу pacta sunt servanda да оно што се уговори мора да се извршава. Ако се не извршава, онда то више није право. Повеља УН је мултилатерални уговор, који се мора потписати и ратификовати да бисте ушли у Уједињене нације.

Ви знате да је крађа кривично дело. Међутим, чињеница је да можда има и већи број оних који краду, а не ухвате их зато што је полиција неспособна, или што је то вешто урађено, или је можда реч о малим крађама па се не исплати. Да ли то што је направљено толико преседана крађе, да то није инкриминисано,  ствара ново правило да је крађа дозвољена? Боже сачувај. Тако је и са агресијом и са самоопредељељем. Морам да кажем да је то веома опасан начин пресуђивања, не само у међународном праву него у било којој грани права. Хвала.

(Излагање на округлом столу „15 година НАТО бомбардовања: 1999-2014“, који је Покрет Двери организовао у Прес-центру УНС).

Извор: Стандард




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *