Пише: Михаило Меденица
Moжеш ли, човече, о нечему још осим о том твом Косову и Метохији?
Могу! О твом Косову и Метохији, можда и више неголи о „мом”…
Извини, ал моје није! Никад крочио доле, ништа ме не везује за њега, баш ништа не осећам према њему…
Крочио си, јашта да јеси, али не знаш! Пре првог корака – на Косову и Метохији си већ проходао.
Пре првог удаха доле си продисао…
Пре неголи си отворио очи погледом ти се већ преливала зора над Призреном…
Не лупетај, бре! Дај, спусти се на земљу и батали то епско нарицање! Моје није, баш ништа немам тамо!
Све ти је тамо, веруј! Све што ти не треба овде ти је, на дохват руке, а једино што ти истински треба на Косову и Метохији је, на дохват душе.
Све чега се овде дохватиш крто је и јалово, а све што тамо и не додирнеш твоје је довека!
Моје је, друже, оно што сам створио с десет прстију а не оно што и не знам тачно где је?!
Видиш, о томе и говорим – за све што си стварао требало ти је десет прстију, а све што одвајкада и занавек имаш сабрано је у три спојена прста!
Што си са десет саградио појешће године, пролазност, немар, а кад спојиш та три прста ухватиш се за сам корен, вечност… Нема јачег сидришта од та три благо спојена прста…
Види, с три прста могу евентуално да држим балон да не одлети, а и то је питање…
Тачно! Али и да одлети куда ће?! На земљу да пукне у ништавности или у небо, у недоглед, међу облаке..?
Значи, све што има везе с Косовом и Метохијом је некакав мит, нешто небеско, нешто као узвишено, нигде реалности?
Да, јер реалност и јесте саздана од небеског, узвишеног, копренастог ко тамјаниште…
Живот је радост уколико се не плашиш краја, а док живиш преплашен од пролазности трајања то је само бекство од живота у нешто што лажно називаш живљењем.
И, значи, ако сам залуђен Косовом живећу колко ми се хоће?! Мантрам – то је света српска земља и завршена ствар, живим 1000 година?!
Не, ако си залуђен глупошћу живећеш и дуже него што би хтео, јер глупост је проклетство вечног живота, а Косово и Метохија јеста света земља јер живот је трептај у којем се радујеш васкрсењу. Где се смрти не плашиш – смрт не постоји.
Не плашим се ја смрти, страх ме је да нећу стићи све за живота што сам…
Станеш пред Грачаницу, Дечане, пећку светињу, Будисавце, Богородицу Љевишку, Арангеле, Самодрежу… пред спаљене и затрављене светиње и схватиш – баш све си стигао за живота што си наумио!
Све што си желео да оставиш за собом стане у једну воштаницу.
Све што си намерио да саздаш већ је саздано – на који год камен да спустиш руку твој је, ти си га ту узидао…
И ти заиста може тако да живиш? Деци ћеш оставити наук да је за живот довољно не одрицати се Косова и имаће све што им треба?!
Не наук, друже, већ завет да ће у животу имати колико им треба уколико душом буду могле да завате више него рукама.
Руке могу да понесу више него што нам треба, душа је ведро које прими таман колико смо жедни. Косово и Метохија је, пријатељу, мера нашег ведра…
Добро, све и да је тако – како да се држимо нечега што нам је отето, што је све мање наше?!
Можемо ли да дохватимо небо, човече?! Јел због тога мање наше?! Одричемо ли га се кад је облачно или верујем у ведрије дане?!
Могу да нам сатиру ливаде у откосе али не могу косама да сатру корење.
Могу да га желе али не могу да га имају.
Могу да га имају само кад ми престанемо да га желимо, а престанемо ли проклећемо потомке да немају где да проходају, продишу, прогледају…
Јаоооо…
Превише о „мом” Косову и Метохији, а?! Ево, реци ми где је твоје па ћемо о њему?
Само ми покажи где ти се то на три прста свију векови прошли и будући, где ти се иконе радују, где једна воштаница осветли читаво небо, где видиш пут и кад га реке, папратишта, вртаче, пламенови прогутају...?
Покажи ми твоју заветну светињу, али се немој зачудити откуд „моји” Дечани на њој?
Поведи кроз трње, али не питај откуд Самодрежа ту?!
Загази реку крај куће и не питај откад то Дрим тече крај ње…?
Хммммм…
Два у један
