Песник: Миле Ромчевић
Сулудо би било опростити њима…
боље да ме одмах живи огањ спали!
То је ко да правим пакт са ђаволима
што су народ тукли и терорисали!
Злочин вјечно траје и не застарјева…
и никада неће остати у сјени.
Било да је будност – било да се снијева
жигосани ми смо и обиљежени!
О, злурадо вријеме. О, несрећни марту…
кад дивљачки гоне и ваде органе.
За пакао себи пазарише карту
а нама су трајне оставили ране!
17. март 2019.
Злочин над Србима из села Ледићи, који се десио почетком јуна 1992. године до данас није судски процесуиран. Најмлађа жртва био је 18-мјесечни Милун Тешановић, најстарија 92-годишња Иконија Васић.
16. новембра 1991. године почињен је стравичан злочин над српским цивилима у Вуковару. У једном дану је масакрирано 24 цивила, од чега девет жена и четворо деце.
Једна од измена закона коју су договорили лидери Српске у Бањалуци ће бити да ко год назове Републику Српску или српски народ геноцидним иде у затвор.
Србине, ретко у шуму залазиш. Толико ретко да више не знаш ни ко ни шта у њој живи и њоме господари, па си престао у њој заклон, утеху и снагу да тражиш, па си престао да је поштујеш и да је се плашиш.
4. априла 2000. године у 13 часова, више стотина америчких и пољских војника из састава КФОР-а започело је праву битку са голоруким српским народом у селима Севце и Јажинце, у окупираној јужној српској покрајини Косову и Метохији.
Ненад Милкић је један од писаца новије и млађе српске генерације. У свом најновијем делу, роману „Кости”, који је светслост дана угледао 14. децембра, бави се страдањем Срба у Сарајеву, током деведесетих година прошлог века. Изразито болна тема о којој није било превише разговора у домаћој јавности, у протекле три деценије.
Као да су тек рођено дијете ишћерали из мајчиног скута. Гори небо деведесет пете – још „Олуја” није прекинута!
Протестно писмо 26 истакнутих интелектуалаца поводом изјава и поступака Дубравке Стојановић и Николе Самарџића
За разлику од Јевреја или Јермена, народа сличне судбине, Срби свест о геноциду нису уградили у темеље свог националног идентитета
Нешто се дефинитивно запетљало у српској бици за опстанак и повратак себи. Створени су дупли стандарди између оног шта смо заиста спремни да жртвујемо, ризикујемо и конкретно урадимо за српство и оног што наводно „желимо да се догоди”.
Србине памти где жито пламти ко воштаница… Жито моје – моја Грачаница. Када те лажу да није твоје, да немаш ништа, откуд Господ усред житишта…?
